Bijatlonka (Završena)

DESETO POGLAVLJE

Katarina...

Posle razgovora sa Borisom, nisam sigurna što me je zvao. Otresem ga iz misli, jer gradonačelnik me čeka, treba da razgovaramo o mom centru. Velika je investicija, a za grad će itekako biti značajna. Što u prilivu novca, što zbog razvoja i sporta i turizma. Naravno da on hoće svoje političke poene. Mene to ne interesuje, ali bi mi mnogo olakšao kada za svaki papir ne budem morala da idem po deset puta. U ovoj zemlji administracija je užasna.

Stignem u opštinu. Sačeka me predsednik i uvede u salu za sastanke. Tamo je pola opštine. Svi očekuju da zgrabe svoj deo kolača. Ljubazni su i predusretljivi, a posebno dva momka ili čoveka mojih godina. Bukvalno se otimaju ko će pre da mi odgovori. Jedan je zadužen za omladinu i sport, a drugi za urbanizam.

Osetim se čudno, jer deluje mi da ovi momci pokušavaju da me fasciniraju kao ženu. Biće ovo lepa igra živaca. Svakog od njih treba udaljiti, a da im sujetu ne zakačim. Ništa gore od muške sujete kada je povređena. Onda muškarac kreće protiv svih, pa i protiv sebe. Ne bira način, ni mesto, ni vreme. Gazi, sve dok sebi ne dokaže nešto što nikada nije ni bilo sporno.
Uglavnom, završi se nekako sastanak, svi orni za rad, ali taman kad mislim da krenem, zaustavi me predsednik i pozove u svoju kancelariju.
Priča on o svojim uspesima, jer se pre politike bavio arhitekturom. Nudi mi usluge firme koju sada vodi njegov sin, provlačeći kroz šalu, kako bi lepo bilo da naša dva carstva krunišemo brakom u kraljevinu. Gledam ga i samo trepćem, kao zatvorenik koji posle tamnice ugleda sunce. U šta sam se ja uvalila? Gde sam uopšte i pošla bez ujaka. Nenaviknuta na mentalitet ovih ljudi, u svemu ovome bez ličnog finansijskog interesa, mogu lako da napravim grešku.
Na kraju me pusti da idem, ali samo zato što mu sekretarica već treći put signalizira da su gosti iz nekog Ministarstva stigli.
Izađem iz njegove kancelarije srećna što po drugi put nisam završila u neželjenim braku. Ubrzano koračam ka izlazu kada me presretne jedan od one dvojice.
„Katarina, imate li dva minuta?” Koliko god ih imala, ne želim da ih trošim na njega, ali moram. Osmehnem se: „Naravno.”
„Biću kratak, uskoro se raspisuje konkurs za dodelu sredstava za žene preduzetnike. Ostaviću Vam svoj broj, pa smo sutra mogli da ručamo i dogovorimo detalje oko svega.” Vagam šta da mu kažem. Ako prihvatim sastanak, počeće da me muva, ako mu kažem iskreno da taj novac dodele nekoj ženo koja iz ničega podiže svoj biznis, opet će početi da me muva zbog novca.
„Očekujem sutra arhitektu i izvođača radova  iz Beograda, pa nisam baš sigurna koliko slobodnog vremena ću imati, ali svakako ću Vam se javiti.”
Tako, ovim sam kupila preko potrebno vreme, da mi se sve slegne i da porazgovaram sa ujakom. Ima on rešenje za sve moje probleme.
Pozdravim se sa njim pa štura na vrata. Uđem u auto i odvezem se pravo kući.
Čim stignem, presvučem se i pravac na trenažer za skijaško trčanje. Dok istrčim desetak kilometara, bar pola ovih budalaština će mi biti jasnije u glavi.
Dok pokušavam da resetujem mozak i iz njega izbacim gomilu muškaraca, mišići se zatežu od napora. Zaboravila sam kako je to dobar osećaj. Jedva čekam vikend, za koji metereolozi obećavaju padavine, stigne.
To stigne, me odvuče na Borisa koji sutra treba da stigne. Nadam se da će bar tog njegovog arhitektu držati na lancu i neće mu dozvoliti da me saleće. Ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog seksa koji nam super funkcioniše.
Pustim ručke trenažera. Naravno da ne padnem, kako bi završio svaki početnik, jer takvi nagli pokreti su sastavni deo mog treninga i na skijama se osećam stabilno i sigurno. Ali me oblije vrućina jer odjednom u mom mozgu postoji samo Boris, bez svih ostalih muškaraca i naravno seks, koji sam počela da vezujem za njegovo ime.
Posle vežbanja spremim ujaku i sebi lepu večeru i odem u kadu da svoje napete mišiće opustim.
Kada ujak stigne, ja sam već u crtanju centra i svom svetu. Kada to vidi postavi večeru i pozove me kada sve bude na stolu. Uz jelo mu prepričavam današnju posetu opštini. Zagrcne se kada mu prenesem predsednikove reči o carevinama i kraljevstvu. Ispriča mi da njihova i naša porodica ukupno poseduju oko polovine zgrada i okolnih parcela.
„Sa njim moramo mudro, opasan je igrač. A taj njegov sin je dobar momak, zaljuljala ga zlatna kolevka pa se malo pogubio. Njega ćemo se lako otresti. Navikao je da mu svi idu niz dlaku zbog oca. Tako da sa njim samo kontra. Kada ga vidiš i stupite u razgovor, što je neizbežno, šta god on hoće ti nemoj i šta god on neće, na tome insistiraj.”
„Znači, on u klin, ja u ploču i on rešen? A ostala dvojica?”Vraća mi ujak samopouzdanje.
„Janko je nebitan, njega su stavili na mesto za omladinu i sport jer je predsjedniku sestrić. Njega će on resiti, nije mu u interesu da te spopada. Nisi ga videla posle sastanka?”
„Nisam.”
„Onda je to već rešeno. A Ivan, e on može da pravi problem.Školovan i bistar, iz dobre porodice, a pri tom politički suprotno orijentisan. Klaće se oni među sobom. On nam može poslužiti da se rešimo Borisa.” Zamisli se, a meni se kamen uvali u želudac.
„Što Borisa, kakve on veze ima sa svim ovim?” Zbunjeno ga pitam. A on poče da se smeje.
„Sunce ujkino, nije Boris brend ko naš sjenički sir pa da mu je ime zaštićeno. Predsednikov sin se isto zove Boris.”
Odahnem, a što, pojma nemam. Ujak prestane da se smeje, pa on svoje obrve nabora. „Pusti sve njih, nego šta ćemo sa Savom?”
„Savom? Sava je otišao.” Zatekne me pitanjem. Ja sam na njega tačku stavila.
„Fizički jeste, ali danas na izvodu se pojaviše pare. Sve do dinara što sam uplatio Savi za dug i razvod mi je danas leglo na račun. On neće odustati od tebe.” Počeše se po kosi i shvatam da za ovaj problem ni on nema rešenje. Stresem se. Uzdahnem i tek onda shvatim ozbiljnost Savinih reči i njegovo brzo odustajanje. Moram mu odati priznanje, vrhunski je kockar ide na sve ili ništa.
„Čekamo da Sava napravi novi korak. Pokušaću da pričam sa njim, da mu vratim novac. Ako ne bude hteo, izlečićemo neko dete, kupiti mu pomagala, ili šta god. Zamoli knjigovođu da otvori neki podračun za humanitarne svrhe.” Predložim.
„Sve dogovoreno, samo te jedno molim. Ne popuštaj mu, nikada se neće promjeniti. Jednom kockar, uvek kockar.”
Klimnem glavom i zatvorimo tu temu. Nastavimo da neobavezno pričamo o centru i ostalim poslovima. Ubrzo on ode negde, a ja se ušuškam u krevet i gledam opremu za centar.
Kada sam zaspala ne znam, ali budim se kasno. Pogledam kroz prozor i oduševim se. Sneg je pao.
Skočim iz kreveta, brzinski se sredim, usput pojedem bananu i pravac parcela na kojoj će biti centar. Iz bunkera izvadim skije i krenem da pravim krug, koji ima otprilike kilometar ipo. Kombinujem ravno, uzbrdo, nizbrdo. Odlično se zabavljam. Sneg je idealan, i skije lako klize kroz njega.
Verovatno bih zanoćila ovde da mi želudac ne zakrča u isto vreme kada mi i telefon zazvoni. Vidim da je ujak pa mu se javim. Kratko me obavesti da su oba Borisa u hotelu i da dođem tamo.
Odem do kuće, presvučem se i javim mu da stižem, da mi pripreme jaču večeru.
Na parkingu ponovo pokupim kantu i zasmejem se. Na recepciji je kao i obično jedina ženska osoba sa kojom razgovaram. Obavesti me da je stigao i da me čeka u sobi.
U glavi izrežiram da ću otići do njegove sobe, pozvati ga da mi se pridruži na večeri.Tako i uradim.
U sobu uđem bez kucanja, i posle nekoliko koraka se zaledim. Na krevetu je devojka u svilenom rublju, nanosi losion na duge zgodne noge. Pomislim da sam promašila sobu, pa odmah počnem da joj se izvinjavam. Ona ne deluje uzrujano, samo odmahne rukom: „Dešava se, opušteno.”
Dok ponovo izgovaram: „Izvinite“, vrata kupatila se otvaraju i na njima se pojavljuje Boris, omotan peškirom oko struka. Osmehne mi se, kao da smo se sreli u parku dok šetamo kućice, ali mu taj osmeh izbledi kada devojka progovori:„Devojka je promašila sobu, opušteno.”
Brzinom svetlosti se okrenem na peti i izjurim kroz vrata, grabeći plućima vazduh koga nema, a nogama što više razdaljine koja me deli od sigurne luke, ujakove kancelarije.