Bijatlonka (Završena)

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Katarina...
Ne znam kuda idemo, na ovu stranu nisam išla. A nije me ni briga. Ne želim da mi prvi slobodan rođendan prođe sa Savom. Boris je mnogo bolji izbor. Sneg polako popušta, ali nema neke velike razlike u vožnji, osim što primećujem da neprestano koristi mobilni.
„Hoćeš da ja vozim, da nesmetano završiš te poruke?” Pitam ga, iako to njegovo kuckanje ne remeti vožnju.
„Ne, mogu li nešto da ti kažem, ali da se ne smeješ?” Ipak mislim da je patološki vezan za volan pa traži izgovor, ali ipak potvrdno klimnem glavom.
„Ne mogu da koristim telefon na mestu suvozača, bude mi muka i ne želim da mi držiš glavu dok izbacujem ono čega ni nema u želudcu.”
Naravno da se zasmejem, ali na zamišljen prizor kako mu držim glavu i povraćamo u duetu. Mnogo sam gadljiva. „Onda bi to bilo uzajamno. Samo vozi.”
Ne prođemo mnogo, kada poče da koči i naglo skrene. „Stigli?” Znatiželjno pitam.
„Ne, ali da bi nastavili, moramo prvo nešto pojesti.”
Svratimo u neku kafanu ispred koje je dosta parkiranih kamiona. Obično kruži priča da tamo gde vidiš kamione, svratiš na klopu, jer kamiondžije ne greše u izboru. U to se i uverim, kada se toliko najedem da mi dođe da otkopčam dugme na farmericama.
Nastavimo put, po već suvom asfaltu. Sneg je svuda okolo, a u daljini vidim i žičaru, pa pretpostavim da stižemo u neki zimski centar. Oduševim se kada sa strane ugledam vigvame i kaubojska kola.
„Stani.” Uzbuđeno kažem. On refleksno nabode kočnicu i zamalo se zalepim kao mirišljava jelkica na staklo.
„Jesi dobro, da li ti je muka?” Pogledom šara po mom licu, čim parkira auto sa strane, da ne ometa saobraćaj.
„Jesam, nego sam videla indijansko selo, pa ako ne žurimo, ja bih da vidim izbliza.”
Nasmeja se, pređe prstima preko mog obraza. „Danas je tvoj dan, sve što želiš, može. Ne žurimo nigde, obuci se i idemo.”
Obiđe oko auta, primi mi ruku da lakše izađem. Kada sam sa obe noge na zemlji, on mi ruku ne pušta. Pogledam ga, jer mi je sve to novo i čudno. On kroz osmeh izgovori: „Šta? Pa sinoć smo se dogovorili dok smo pričali.” Onda me povuče ka sebi i poljubi. Blago rečeno, istopim se. Nikada me niko nije držao za ruku i ljubio u javnosti. Razvučem osmeh i kroz glavu mi proleti misao da je on savršen za mene, ali je brzo oteram i gledam kako da bezbedno pređemo magistralni put kojim vozila neprestano prolaze.
Kada uđemo u El Paso, kako se zove ova kombinacija indijanskog, kaubojskog i zlatiborskog duha, oduševim se. Ne znam gde bih pre. Ponašam se kao predškolac. Sve me zanima i sve mi se sviđa. U jednom trenutku ukapiram da ga svuda vučem, držeći za ruku. Pokušam da ga pustim, ali on u tom momentu iskoristi moj slabiji stisak da ispreplete naše prste.
Svidi mi se to, pa se osmehnem i usporim. Polako šetamo i razgledamo. Šerifov ured i zatvor pored, nedaleko od njega salon. Kao u kaubojskom filmu. Zatim pređemo u indijansko selo. Naravno da u oba dela kupimo mnogo suvenira, jer prosto ne mogu ničemu da odolim. Šetnju ovim kompleksom završimo u zlatiborskog selu. Autentične kuce, osećaj kao da je vreme stalo. Godinama sam takve stvari gledala na internetu, žaleći što su sve moje molbe da posetimo Srbiju odbijene. Od kada sam ovde, videla sam samo Beograd i Sjenicu. Osim posete Mileševi, ništa od kulturne baštine nisam videla.
Ovo je mnogo više od bilo kog poklona koji sam mogla da dobijem danas. Zastanem, naslonim glavu na njegovo rame i pogledom upijam prizor. Osetim njegovu ruku koja me privlači bliže sebi, njegove usne na mojoj kapi i njegovu izbočinu koju osetim na leđima. Tiho se nasmejem dok se okrećem prema njemu i svoje usne spuštam na njegove.
Isti ti vekovi koji su prošli i sačuvali tradiciju, sada prolaze jer ni jedno ne odustaje od poljupca. Sve do momenta kada začujemo nečije tiho kašljanje. Odvojimo se, klimnemo glavama u znak izvinjenja porodici kojoj smo zakrčili prolaz i krenemo nazad.
Kada stignemo do auta i smestimo se, kaže mi da smo na petnaestak minuta od odredišta i da ne skidam jaknu jer se auto ohladio.
Njemu zazvoni telefon i dok priča sa nekim, ja pogledam u svoj. Propušteni pozivi, uglavnom Ivan, Sava i Boris. Poruka od ujaka.
- Samo se javi kad stigneš, ovde je ludnica. Pola Opštine je tu, Borisov rođak, Sava i tvoji roditelji.- ujak.
-Stižemo za desetak minuta, stajali smo na nekoliko mesta. Na Zlatiboru smo.-kucam kao robot.
Ne sviđa mi se to što su me se danas setili roditelji. Hvala Borisu što me je sklonio. Ne želim da mi prođe rođendan sa ljudima koji se foliraju da im nešto značim.
„Hvala ti.” Tiho izustim. On me pogleda i shvata da su do mene stigle neke loše vesti.
„Da li je Dragutin ok?”
„Jeste, nego je pun hotel gostiju. Čak su i moji roditelji došli.”Setno kažem, ne zato što mi nedostaju roditelji, već što to nisu ni bili.
„Hoćeš da se vratimo?” Pita tiho.
„Ne, upravo sam ti se zahvalila što si me sklonio. Do kada si rekao da možemo da ostanemo?” Rekla sam ujaku da je to vikend, ali bih volela da produžim, dok se gužva ne raščisti.
„Koliko god želiš. Ne znam zbog tvog posla.” Odmah se razveseli.
„Ne možemo da gradimo do proleća, a već ću naći nekoga da nam donese ono što nam treba. Izvini, nisam ni pomislila da možda ti imaš neke obaveze.” Posramim se, ali po nekada sam samoživa, posebno od kako sam kod ujaka, koji ne dozvoljava ni senka da padne na mene.
„Hej, sve je u redu. Kao što i sama znaš, ja sam građevinac. Sneg je pao i nema radova. Samo jedna ekipa radi na unutrašnjim radovima i oni imaju svog šefa. Tako da opcija do proleća mi odgovara.” Zasmejem se, sviđa mi se što koristimo reči onog drugog i lako se dogovorimo.
„A mesto gde idemo, možda nema opciju do proleća.” Nasmešim se, a onda opet poletim ka staklu, jer naglo zakoči.
„Evo pitaj Anku do kada možemo da ostanemo.” Namigne i dok se ja snađem, već je sa moje strane auta i otvara mi vrata.
„Zabrinuli smo se, kasnite mnogo.” Seda žena, sa najispeglanijim licem i velikim ljubaznim osmehom kaže.
„Anka, ovo je Katarina. Vozio sam polako i pravili smo pauze.” Dočeka me u širok i iskren zagrljaj.
Veče se već spustilo i hladnoća počinje da steže, te nas Anka potera unutra, da se ne smrznemo, a Boris ide iza i gunđa. „Na mene si zaboravila. Samo nju grliš.”
„Mangupe jedan, ne pravi se blesav, uvek si se bunio što te cmačem i grlim, a sad kad sam prestala ti se ljutiš. Dođi ’vamo.” E kada ga je dohvatila, mogao je samo da kuka. „Ljubi ujna svog malog momka. Mnogo si nam nedostajao. Hvala Katarini što nam te je vratila.” Ništa mi nije jasno, ali nije ni bitno, bitno je da ne skidam osmeh sa lica od kmičnih pošalica ovih dvoje sa strane.
Kada se smestimo, uz obećanje da ćemo sutra doći na ručak, Anka nas ostavi same.
Tek onda primetim unutrašnjost građevine. Ono što je govorio da bi odgovaralo mom centru: drvo, kamen i staklo, neko je već uradio i izgleda fantastično.
„Kako je ovo dobro. Top. Mnogo mi se sviđa.” Stojim u mestu i samo glavu okrećem upijajući svaki detalj.
Objasni mi da je ovo ekonomična, ekološka jedinica sa prostranim dnevnim boravkom, kuhinjom, kupatilom i sobom koja je na drugom nivou.
„Divno je. Uh, zaboravila sam da pitam Anku, do kada je slobodno. Volela bih ovde da živim, možda je i na prodaju.”
„Na prodaju nije, a što se tiče boravka, može koliko god budeš želela. Ne izdaje se.” Još uvek zagledajući svaki detalj, okrenem se, čudno ga pogledam pa pitam:„To Anka daje samo tebi da budeš ovde ili je neka druga fora?” Od kada sam ja toliko znatiželjna postala, što me to interesuje?
„Anka je moja ujna, kod nje su bili ključevi. Zamolio sam je da provetri, pusti grejanje i sredi još par sitnica, jer nisam želeo da gubimo vreme na nebitne stvari, nekome je rođendan i treba da ga proslavimo.” Tapne me po vrhu nosa, pronađe moju ruku i opet me povede sa isprepletanim prstima ka ugaonoj garnituri. Smesti me u svoje  krilo.
„E sad pokloni.”