Bijatlonka (Završena)

ČETVRTO POGLAVLJE

Katarina...

„Ujače, probušila mi se guma. Neki čovek mi je pomogao, nije bilo šanse da odvrnem jedan šraf", još uvek nisam navikla da nema potrebe da se pravdam.

„Zlato ujkino, koliko puta treba da ti kažem da si samo ti bitna, sve drugo možemo da kupimo".

U pravu je. Danima sam bila u šoku. Izašla sam iz zlatnog kaveza, a ušla u zlatnu palatu. Nikada mi materijalno bogatstvo nije bilo bitno. Koliko god prednosti imalo, ja glasam za slobodu. Ovde je konačno imam. Ujak je poznat čovek, svi ga vole i poštuju. Tako su i mene prihvatili.

„Sutra nam dolazi neki preduzimač iz Beograda, hoće da kupi neku parcelu", ujak nehajno reče.

„Hoćeš li da mu je prodaš?", isto tako nehajno pitam, jer još uvek nisam navikla da me neko pita za nešto.

„Ja, jok. Džabe je cepao gume, ali nema smisla da se ne vidimo sa njim, ipak je naš gost, a gost se poštuje", znači i ja idem.

„Ako nisi hteo da mu prodaš, što mu nisi rekao?", žao mi guma.

„Jesam, ali ne sluša. Lepo sam rekao da ne mogu da prodam nešto što nije moje", gleda me pravo u oči.

„Pa šta onda hoće od tebe, što ne ide kod vlasnika ?", sad sam zbunjena.

„Hoće da vidi tebe", i dalje me gleda.

„Šta mene ima da gleda?", ko je ovde lud?

„Pa, ti si vlasnik", izgovori, a ja se zabezeknem.

„Ujko, do skoro nisam imala vlasništvo ni nad sopstvenim životom, odakle mi sada parcela?", da ne znam da ujak ne pije, rekla bih da je debelo potegao iz bačve.

„Sve ovo što se vodi na meni je tvoje, treba mi vremena da papirološki sredim sve, ali ovu parcelu sam uspeo da prevedem na tebe, jer je savršena..." 

Znam da je nekulturno, ali ga prekinem. „Što to radiš? Znaš da sam ovde zato što tebi jedinom verujem, osećam se srećnom i slobodnom", ne mogu mu ja zameniti sestru i stvarno je dosta ono što je već učinio za mene.

„Mislim da ćeš biti još srećnija i slobodnija, a ti me ispravi ako grešim, onog momenta kada na toj parceli napraviš biatlon centar i nastaviš da se baviš time", ne mogu da se pomerim, niti da progovorim. Samo gledam i gutam.

„Ujko, hvala ti, hvala do neba, ali..." Prekine me.

„Tačno sam znao da ćeš ovako reagovati, zato sam ćutao do sada", plave oči  zahvati oluja.

„Ujko, nisam nezahvalna, ali taj centar košta oko pet miliona evra", jedva nabodem da izgovorim.

„I, gde ti tu vidiš problem?", šok za šokom.

„Veliki je to novac, nije to nešto komercijalno što ima brz obrt", sve više verujem da je ipak potegao iz bačve.

„Pričao sam ti, da je moj pokojni otac, a tvoj deda, osnovao fond. Tačno onog dana kada si se rodila, ostavio je kocku i punom parom krenuo u biznis. Već je imao pozamašan kapital koji je uvećavao. Kada je preminuo bilo je u fondu preko četiri miliona. Sada je to dosta više. Pa mlada damo, može se reći da si milionerka", zinem od čuda.

„Ja, ja ne znam šta bih rekla", ovo je skroz uvrnuto.

„Tvoje je sutra da kazeš praviš li biatlon centar ili prodaješ parcelu", sa smeškom mi kaže.

„Biatlon centar, nemam šta da razmišljam. Ako je takva situacija, bio si u pravu, srećna sam", skočim sa stolice i poljubim ujaka. 

Misli mi se kovitlaju, zbunjena sam. Jedna cela porodica je sve uložila u mene, a da nije znala da li će me i videti. Ujak zna za moj san, moju jedinu ljubav. Biatlon. 

„Što ne bi izašla malo do grada, stalno si kod kuće, opusti se malo, mislim da još uvek nisi svesna da si slobodna? Znam da nemaš društvo, idi do našeg hotela, ima grupa sportista na pripremama, ako ti se ne svidi ti se vrati ili prespavaj tamo, šta znam, mlada si uživaj."

Razmišljam o ujakovim rečima. U pravu je. Nisam bila nigde od onog kobnog dana. Nisam ni slobodu proslavila. To mu i kažem. 

Sredim se, ako se uopšte lična higijena može zvati sređivanjem, jer onog momenta kada sam napustila Beograd okolo šetam u trenerkama, a za svečane prilike obučem farmerke.

Ujak je već otišao negde, uskočim u auto i pravac hotel. Na recepciji me dočeekuju sa osmehom i poštovanjem, a ja još uvek nisam navikla da se tako iko ponaša prema meni. Prvih dana sam pokušavala da budem od koristi, ali to nisu dozvolili. 

Na recepciji vidim Olju koja mi kaže da večeras ima i muzika. Dok razmišljam da li da ostanem pošto sem nje ne poznajem nikoga, ona mi pročita misli i ponudi se da ostane sa mnom, pošto joj se smena završava, a nema gde drugo da bude. Sačekam je da preda smenu pa se uputimo u salu.

Dok muzika tiho svira, bacim pogled po sali. Ujak je bio u pravu, ima puno sportista, lako se prepoznaju po istim trenerkama na kojima je naziv bokserskog kluba za koji treniraju. Ništa meni zanimljivo, jer borilački sportovi mi nisu omiljeni. Volim sve zimske sportove i stvarno ne znam o čemu bih pričala sa njima. Zadovoljim se Oljinim prisustvom i naručim nam po vermut da konačno počnem da slavim svoju slobodu.

Muzika postane glasnija a bokseri bučniji. Mene je već malo počeo da hvata vermut. Pošaljem ujaku poruku da ću prespavati u hotelu. Zadovoljno se istegnem na stolici kada mi vrati poruku: „Uživaj srećo ujkina." 

Tek tada shvatim da su okovi nestali, da sam konačno vlasnik svog života. A kada se setim razgovora sa ujakom i dopre do mene stvarnost u kojoj već ove zime mogu da nastavim da se bavim biatlonom, pozovem konobara i poručim još pića. Sve mi je lepo i muzika i piće pa i onaj bokser sa krivim nosem što me merka celo veče.

U stvarnost me iz sanjarenja vrati Oljin lakat i njeno pomeranje pogleda u desno ka ulasku u salu. „Kaćo, vidi kakav komad bulji u tebe."

Pogledam u pravcu u kom pokazuje i vidim momka koji mi je danas pomogao da promenim gumu. Mahnem mu i pokažem rukom da nam se pridruži. Olja me gleda u šoku. Nije ni čudo, jer do danas takvo nešto ne bih uradila nikada. Ali sa mojom slobodom, novcem i ujakovom ljubavlju moje samopouzdanje je počelo vrtoglavo da raste i ko zna u šta ću se pretvoriti. Ali o tome ću misliti sutra, večeras slavim i ne razmišljam.

Prepozna me, nasmeši se i krene prema nama. Nisam ga do danas viđala, a to može samo jedno da znači. Ne radi za ujaka sigurno, jer od kada sam ovde jedino sam upoznala njegove radnike i saradnike. Bio je u pravu. Treba da izlazim i da pronađem sebi društvo. Dobro mi ide, za mojim stolom ih je dvoje, a vremenom će ih biti još više.

Upoznam Olju i njega i poručim još jednu turu. Dobro mi ide i sa ovim vermutom. U glavi mi odzvanja Lepo je biti slobodan.Diši punim plućima. Nema više zlatnog kaveza. Razmenimo nekoliko rečenica i svako uživa u svom piću. Od jačine muzike više ne može da se priča. Olja pođe da mi nešto kaže i zakači njegovu čašu punu piva koja završi u mojim krilima. Ona se izbeči sva u šoku, a ja počnem da se smejem. Više nisam ni sigurna da li se smeje vermut ili ja. Ne pijem, a večeras sam posle petog prestala da brojim.

Olja sva crvena od stida ne prestaje da se izvinjava, a ja samo mahnem rukom. Pokušam da ustanem, ali noge kao da nisu moje, zalelujam se. Međutim, moj vitez mi po drugi put priskoči u pomoć i povede me ka izlazu. Olja insistira da mi pomogne, ali on je uverava da će mi on pomoći i da slobodno nastavi tamo gde je pošla pre nego me je okupala.

Pozdravim je i ona kao pokisla ode kući, misleći da će sutra dobiti otkaz. Nije ni svesna da mi je učinila veliku uslugu, jer bez njene pomoći ne znam kako bih ovom slatkom vitezu predložila da ode sa mnom u sobu. Jedino što mi je preostalo je da oslobodim ženu u sebi i izlečim ovu frustraciju koju mi već neko vreme pravi nedostatak seksa. Nekoliko meseci zadovoljavam sama sebe i to mi se baš i ne sviđa. Vreme je da osetim muškarca pored sebe, na sebi, u sebi.