Bijatlonka (Završena)

TREĆE POGLAVLJE

Boris...
Šest meseci kasnije

„O, rođak, dao te Bog videti", sa lažnim osmehom me pozdravlja Boban, moj brat od strica.

„Zdravo Bobane, kako si?", bez da me interesuje odgovor pitam.

„Kako mogu biti posle svega što se desilo?!", kao žao mu mog oca, a ja vrlo dobro znam da se ustvari brine šta će biti sa njim, pošto smo majka i ja nasledili sve posle njegove smrti, pa i firmu u kojoj radi.

„Ne brini", odgovaram na pitanje koje nije postavio, „firma nastavlja sa radom, a svi zaposleni su na ugovor od dva meseca. Ko izdrži, ostaje", odlazim dok se on pišu od besa.

Nisam završio fakultet, nisam ga ni upisao. Sa četrnaest godina sam radio sa Đorđem na građevini, do dvadesete sam bio dobar majstor, a i srednja građevinska mi je pomogla da uvek znam šta radim. Verovatno bih radio rame uz rame sa ocem da nije bilo tog kobnog pada.

Trenutak nepažnje mi je promenio život. Pao sam sa skele i povredio koleno. Nije to bio problem za građevinu, brzo sam se oporavio i mogao da radim, ali me je to zauvek odvojilo od mog trkačkog klia. Zbog toga smo se Đorđe i ja posvađali, jer je bio čovek kome su samo građevinci ljudi i građevina posao, sve ostalo je bila "glupost", a posebno je prezirao automobilski sport za koji sam ja i radio i živeo.

Otresem glavom i sednem za sto da pregledam šta je ostalo od poslova nedovršeno. Osim jednog sitnog posla ostalo je gotovo. Moram da nađem još nešto, jer puno usta zavisi od mene.

Zadnjih meseci sam razmišljao u šta bih uložio. Sada tačno znam. Krenem da guglam povoljne lokacije. Treba mi divljina, neću u centru grada praviti hotel i adrenalin park...

„Sine, uzmi gibe", moja majka se pojavljuje na vratima i nosi doručak. Od neke glupave reklame to je postala njena rutina da izgovara svaki put kada napravi gibanicu.

„Taman da se nagojim, majka, dogovorili smo se, neću da me kokne kao Đorđa", vidim joj tugu u očima.

„Ne brini, speltine kore, ulje košpica grožđa. Sve po hrono receptu", ona je počela sa tom ishranom, pa misli da je to dobro za sve.

„Imam odličnu ideju, da mi posadimo hrono paradajz?", blinkam obrvama a ona se nasmeje. Vidim da je sada mirna, vidim da joj je srce na mestu jer se njen jedinac vratio i ostaje. Nasmeja se i ode. Ona je zadužena za finansije i administraciju. Ima dosta posla oko papira i svih drugih gluposti.

Izguglam savršeno mesto za moj projekat. Proverim u katastru. Dva vlasnika. Dobro je, jer mnogo manje parcele ponekad imaju silne vlasnike, često toliki broj da fizički ne bi ni stali na svoj komad zemlje. Pozovem advokata da stupi u kontakt sa njima i dogovori prodaju.

Vreme koje je Đorđe proveo u komi, kao biljka, je potrajalo pet meseci. Prognoze doktora su bile jezive, najbolja opcija za sve je bila smrt. Iako sam ga krivio za svoju propalu karijeru ipak mu nisam nikada želeo ovakvu smrt.

Kada je preminuo, nismo mogli da ga sahranimo sedam dana. Na bežanijskom groblju nije bilo termina, a oduvek je tražio da baš tu bude sahranjen.

Sada je sve gotovo. Ja sam tu, radim ono što volim i sve je legalno.

„Imamo problem", bez kucanja advokat upada u kancelariju, „Martać neće da proda svoje zemljište".

Udarim šakom o sto, ustanem brzinom svetlosti i sve one papire koji su poleteli od udarca oduvam na pod. „Zašto neće?", mora da postoji način. „Jesi li mu ponudio više novca?"

Odmahuje glavom: „Kaže da je u procesu prenosa, poklonio ga svojoj sestričini. Njemu novac ne znači ništa, pola Sjenice je njegovo."

„Šta će njoj zemlja u Nedođiji! Raspitaj se ko je ona, a ja idem za Sjenicu. To parče zemlje mora biti moje na bilo koji način!", pokupim popadale papire. Advokat je već ispario, a nestajem i ja za njim. Javim se majci i krenem.

Gutam kilometre i sve vreme razmišljam‚ šta će joj zemlja u nedođiji? Jedino ako neće da pravi hotel ili neki spa centar. Nije uopšte isključeno. Žene su preduzimljivije od nas muškaraca. Moram da je ubedim da odustane.

Svakim kilometrom temperatura počinje da pada.  Uključim navigaciju, pogledam nekoliko ruta i odlučim se za najbližu. Da nemam toliku želju da to zemljište bude moje verovatno bih odabrao onu koja me vodi sigurnim putem...

Navigacija je počela da me nervira jer ponavlja kao papagaj "usporite, prekoračili ste dozvoljenu brzinu". Ona će meni da određuje kako ću ja da vozim. Naravno, isključim ton.

A onda iznenađenje! Vodi me da sa glavnog puta skrenem na makadam. Pogledam deset kilometara do odredišta. Alternativna trasa me vraća nazad i treba da obiđem pedesetak kilometara. Ma idem makadamom.

Makadam me uvodi u šumu. Put više nije nasut, već je zemljani. Verovatno ga lokalno stanovništvo koristi za izvlačenje drva iz šume. Nije loš, ima još samo pet kilometara. Tu kreće cirkus. U svakom momentu bar jedan točak ne dodiruje tlo, a patos auta struže o izbočinu koja se nalazi između dva gaza.

„Jebo te gugl, da te jebo. Majmune nenormalni!", sva sreća što sam u svojoj kratkoj reli karijeri vozio i 'of road', inače se iz ove zabiti nikada izvukao ne bih.

Put postaje normalniji i polako se bližim nekoj naseobini. Spazim čiču kako lagano ide za ovcama. „Starino, da li sam na pravom putu za Sjenicu?" 

On se nalakti na štap: „Jes sine, nego otkud ti otale?"

„Taj put mi pokazala navigacija."

Odmahnu glavom. „Znao sam ja uvek da ne treba slušati žensko, a nemoj ni ti. Samo jade prave. To ti je stari vojni put i skoro ga niko ne koristi, čak ni drvoseče. Aj ti samo pravo i zapamti šta ti je deda rekao", namesti kapu i požuri za ovcama.

Nastavim pravo, baš kako mi je rekao i ubrzo mi se pojavi tabla koja obaveštava da sam stigao. Nedaleko od table, vidim auto sa sva četiri migavca. Neko se pokvario. Stanem iza, izađem iz auta, priđem i viknem, pošto ne vidim nikoga. „Treba li pomoć?"

Tek tada čujem stenjanje, brzo obiđem oko auta i vidim plavušu koja svim silama pokušava da odvrne brezon. Ponovim pitanje, a ona odskoči, padne na zadnjicu i ispusti ključ.

„Joj, što me uplaši! Probušila mi se guma i nikako ne mogu da odvrnem ovaj četvrti šraf", odmeri me od glave do pete, proguta pljuvačku pa nastavi, „ti si jači probaj ti."

Majka me je vaspitala da uvek pomognem čoveku u nevolji, posebno je drvila o tome kako se treba ponašati prema ženama. „Naravno, sad ću da sredim tvoj problem", a u mislima dodam da bi posle i ona mogla da se pobrine za moj, ali naravno ne progovaram.

Brezon je zapekao, nema teorije da ga pokrenem sa ovim njenim ključićem. Uzmem VD 40 sprej, naprskam i iz auta izvučem svoj ključ i cevuljagu koja bi morala da ga, pod vagom, pokrene.

Dok čekam da sprej deluje, odmerim ja nju. Ništa posebno, ali opet ima nešto.

„Hoće li moći? Ujak mi se sigurno brine. Odavno sam trebala biti kući."

„Mora da može, nije jači od nas dvoje." Ubacim cev u ključ i posle dva minuta skakanja po njoj, brezon popusti. Zamenim joj točak, zategnem brezone dobro, jer neće ih ona odvrtati, već vulkanizer.

„Hvala Vam mnogo, baš ste se namučili."

„Nema na čemu, treba pomoći dami u nevolji", pogledam je a ona se zacrveni.

Pružim joj ruku, savijenu u zglobu, da je ne isprljam i kažem „Boris Simanić".

Prihvata moju ruku kao da nije prljava. „Katarina Petrović, hvala Vam još jednom, moram da krenem."

Pogledom je pratim, seda u svog kajena i odlazi.