Bijatlonka (Završena)

PRVO POGLAVLJE

...Katarina...

Svi mišići su mi napeti, gore. Dajem sve od sebe da što brže skijam. Srećna sam! Konačno sam uspela da u sva četiri gađanja pogodim sve mete. Još mi je ostalo da što brže odskijam zadnji krug i olimpijska norma je moja!

Zanemarim to što mi se mišići žare i još pojačam tempo. Kada zaustavim štopericu u cilju, vrisnem od oduševljenja. Kao u magnovenju, primam čestitke od trenera i timskih kolega. Kroz glavu mi prolazi samo jedna misao. Uspela si, ideš na olimpijadu!

Osmeh mi krasi lice dok umorno koračam kući. Topla kupka će mi opustiti mišiće, samo sa nadam da otac opet nije pijan i da opet nije nešto izgubio na kocki, jer je ovo već treća kuća u koju smo bili primorani da se preselimo posle gubitka predhodne.

Da, otac mi je okoreli kockar. Čovek kome je porodica na prvom mestu sve do momenta dok u njegov vidokrug ne ušetaju karte. Tog momenta zaboravlja sve! Nikada mi nije bilo jasno zašto je mama baš njega izabrala? Bila je ćerka bogatog trgovca, ali udajom je prekinula sve veze sa svojom porodicom i preselila se u Austriju.

Na ulazu u kuću nema znakova da je vanredno stanje i to je dobro, jer ne želim da išta baci svoju senku na moj veliki uspeh. Izujem se u hodniku i polako uđem u dnevni boravak. Mrak i tišina, jako čudno. Zaklela bih se da je svetlo bilo upaljeno kada sam prilazila kući.

Uvežbano upalim svetlo. Sa prvim nagoveštajem vidljivosti ostanem bez teksta! Mnoštvo meni dragih ljudi je tu. Roditelji, prijatelji i timske kolege. Iznad njihovih glava razvučen je konac sa velikim slovima Čestitamo! Srecno!

Onda ugledam tortu u maminim rukama koju krase olimpijski krugovi i jedna upaljena svećica!

„Čestitam ti mila moja devojčice, neka bude prva u nizu!"

Želje i čestitke se ređaju, svi dele moje uzbuđenje i radost. Srećna sam jer sam okružena divnim ljudima.

Ostatak večeri provedem u priči o predstojećim pripremama, u druženju sa dragim ljudima, a moj otac prepričava doživljaje od mog prvog kontakta sa skijama, preko moje nespretnosti sa puškom do današnjeg uspeha. Lep je osećaj kada imaš porodicu koja ti uliva samopuzdanje i bodri u trenutcima kada ne ide najbolje.

Jedva zaspim od silne sreće i uzbuđenja. Čini mi se da pošteno nisam ni zaspala, budi me neka buka. Čujem majku kako urla! Tiha i povučena žena, nikada ni na koga nije podigla glas, sada urla. Ovde nešto debelo nije u redu. Skočim iz kreveta i krenem ka glasovima, ali se zaledim u mestu kada čujem njihovih razgovor.

„Kako si to mogao da joj uradiš, upropastio si joj život!", kroz plač moja Marija progovara.
„Jebiga, samo sam hteo da sa prijateljima proslavim njen uspeh, pojavio se Mare i njegov sin. Odigrali smo dve partije i baš mi je krenulo. Mislio sam da mi je donela sreću", tužan, promukao glas mog Branka jedva se čuje.
„Naravno, onda je pošlo po zlu! Zašto nisi dao kuću, bilo šta drugo? Zašto nju?", majci puca glas i počinje da rida.
„Pokušao sam, Marija, ponudio sam sve, ali karma je kučka, kao da sam ja bio sa druge strane, kao pre dvadeset pet godina. Ili ona ili metak", sada i on plače, a ja ne mogu da se pomerim zaleđena u mestu.

Mozak mi je još uspavan, šta je to što moj otac ima vrednije od kuće? Šta je to što je nekome zapelo za oko?
„Hoće li sačekati da prođe olimpijada?", majka tiho pita.
„Ne, sutra dolazi po nju", Marija vrisne i istog momenta odblokira moj sanjivi mozak.
Skliznem niz zid uz koji sam do tada stajala. Rukama prekrijem usta da sprečim svoj vrisak jer ukapiram da sam upravo ja 'to' što je vrednije od kuće, da sam zalog svog oca za partiju karata koju je izgubio.
„Bolje da si izabrao metak", očajno će moja majka, „sve si nas ubio".
Više ništa ne čujem, zuji mi u ušima. Ne mogu da ustanem, a znam da bih trebala pobeći što dalje, gde god me noge odnesu...

Boris...

„Majko, odlazim, moram", gledam moju Gordanu kako krši ruke.

„Sine moj, teško mi je, ali ja te ne mogu zaustaviti. Važnija mi je tvoja sreća od bilo čega. Znam da je Đorđe preterao, ali razmisli još jednom", njene reči mi stežu srce, ali znam da će me uvek podržati.

Posle velike svađe sa ocem, morao sam da odem, jer da sam ostao, teško da bih mogao da se kontrolišem i da ga ne izgazim.

I sada posle pet godina, pet strašnih godina, sećam se majčinih uplakanih ociju i osmeha u pokušaju. Mnogo mi nedostaje, ona je bila moj oslonac, moj najbolji prijatelj, brižna i nežna majka koja je imala rešenje za sve, osim za svog muža debila.

Ovde u tuđini sam počeo kao vozač, ali ne običan vozač, već kriminalac. Bio sam saučesnik mnogih pljačkaša. Nikada nisam ništa ukrao, ali sam ih uvek bezbedno vraćao sa njihovih 'poslova'. Dovoljno je bilo samo da stupim na tlo Francuske i da naletim na školskog druga koji je pratio moju karijeru reli vozača. Ubrzo sam dobio ponudu, laka lova. Nisam ni razmislio, već sam vozio prvu turu.

Kako sam samo bio glup, ali ta glupost mi je omogućila da steknem kapital koji ću uložiti u legalan posao. Da su me uhvatili, a nisu, bio bih bar desetak godina u bajboku.

Razmišljam u šta bih uložio, ali mi baš ništa ne pada na pamet. Upalim tablet, jer obavezno uz kafu pogledam vesti iz Srbije.

Svaki put se naježim, crna hronika puna. Ljudi ginu kao mačići. Prebacim na vesti iz sporta. Tamo je sve super: Nole, vaterpolisti, košarkaši...dobro, skoro sve. Fudbaleri nam kvare prosek.

Vest dana: „Katarina Petrović, dan pošto je osvojila normu za olimpijadu u biatlonu, ipak neće po prvi put braniti boje Srbije, jer su joj na lekarskom pregledu otkrili srčane probleme."

Opsujem. Ako neko zna kako je teško ostaviti sve što voliš, onda sam to ja! Jadna devojka... Prene me blinkanje telefona, pošto još nisam uključio zvuk.

„Majko, kako si?", uvek se raznežim.
„Ja sam dobro, Đorđe je imao izliv krvi na mozak", zaćuti, pa nastavi, „neće još dugo. Sine moj, dođi."

„Dolazim prvim letom..." Jeste da sam još uvek ljut na njega, ali otac mi je. A i ne mogu da dozvolim da mi majka sama prolazi kroz to. Nije da ovde imam neka posla...