Ona preživljava srednju

ⒹⓇⓊⒼⒾ ⒹⒺⓄ

Ponela sam slušalice sa sobom jer bez njih bukvalno nigde ne idem. One predstavljaju moj safe place gde god da se nalazim, tako da sam celu vožnju busom provela vajbujući uz muziku koju su proizvodile.

Sve je bilo u najboljem redu sve dok negde na sredini puta nije krenula da se stvara gužva. Sreća pa nije dugo trajala. Jedva sam disala u busu, a neki lik sa stvarno groznim zadahom mi je dahtao za vratom. Ono druže operi zube bar ujutru ako ništa.

Ne verujete koliko sam bila srećna kad sam izašla napolje i nadisala se svežeg vazduha. Bus je bio pun baba i deda (bez uvrede za njih) i nije mi bilo jasno šta koji kurac imaju da rade u busu od ranog jutra. Zar nisu u penziji ili tako nešto.

Odlučila sam da izađem stanicu ranije jer mi je bilo lakše da hodam. Uvek sam bila osoba koja bi više šetala nego išla busom. Mirnija je atmosfera i svakako se lakše diše. Pogledala sam na sat i shvatila da imam pola sata do početka nastave, a peške mi do škole treba bukvalno petnaestak minuta.

Šetala sam i osmehivala sam se jer mi je muzika stvarno prijala. Usput sam snimila da imam pekaru između ove i sledeće stanice tako da sam znala gde ću sutra da kupim da jedem.

Stigla sam so škole desetak minuta ranije. Nisam znala gde je ulaz sve dok izdaleka nisam spazila devojku koja ulazi na vrata. Hodala sam polako znajući da imam vremena. Iskreno me nije bilo briga ni za šta i bilo mi je lepo.

Kada sam stigla do vrata shvatila sam da su drvena, velika i dupla. Obožavala sam takvu vrstu vrata. Znam da čudno zvuči, ali prosto su mi uvek bila prelepa.

Nisam ni shvatila da sam se zagledala u vrata sve dok neki plavokosi dečko viši od mene za glavu nije ušao kroz njih. Usput ih je pridržao okrenuvši se ka meni. Uputio mi je osmeh.

Muzika je treštela na slušalicama i nisam mogla da mu čujem glas, ali sam po pokretu usana shvatila da mi govori da uđem što sam i uradila. Skinula sam slušalice, ali mu nisam zahvalila. Možda je to bilo drsko s moje strane, ali bilo je jako rano i ja nisam raspoložen za komunikaciju.

"Kaže se hvala.", čujem ga kako kaže. Imao je dubok glas. Okrećem se ka njemu i pogledam ga u fazonu 'sjaši'. Bukavlno mi nije do života. Da ne očekuje možda da klekenem sad i da mu izljubim stopala što mi je pridržao vrata. Prevrnem očima i okrenem se ka oglasnoj tabli da vidim gde se nalazim. Četvrti sprat, učionica br. 22. Divno. Jel moglo nešto dalje??

Plavušan idalje čeka da mu se zahvalim, ali ja baš sad iz inata neću. Prolazim pored njega kao da ga ne primećujem. "Jebote, al' je ovde vruće", komentarišem onako za sebe. Otkopčavam duks penjući se uz stepenice. Iovako nema nikog sad jer sam ranije došla, tako da nema ko da mi sere. Ili sam bar ja mislila da niko neće da mi sere.

"Jesi znala da nije dozvoljeno nošenje krop-topova u školu?", čujem glas iza sebe. Stajem na trideset četvrtom stepeniku. Već se spremam da se izvinim i smislim neku laž, ali kad se okrenem shvatim da je u pitanju plavušan od malopre. "Jesi znao da me boli kurac?", upitam ga mrtva ozbiljan. Jel on stvarno misli da može da mi popuje ovako rano?

"Jesi znala da ne može da te boli nešto što nemaš?", upita on mene. "Nije toliko strašno što ja nemam, ali sam prilično ubeđena da ga nemaš ni ti", rekla sam i nastavila da se penjem. Čula sam ga kako se smeje. "Ne bih se baš kladio.", rekao je. Prevrnula sam očima iako sam znala da me ne vidi. Kakav debil. 35...47..79... Već sam se zadihala i ne znam koliko još ima. Čujem korake iza sebe i znam da plavušan ide za mnom.

"Jel ti nemaš preča posla od praćenja prve godine uz stepenice?", upitam ga ni ne pogledavši za njim. "Jesi znala da nisi jedina koja treba da se popne uz stepenice do svog sprata.", uputa me mrtav ozbiljan. Ne mogu više života mi. Dušu samo što nisam ispustila. Penjem se još malo, a zatim stajem na nekom spratu. Ne znam koji je po redu. Pokušavam da dođem do daha naslanjajući se rukama na kolena.

Ni ne gledam ga, ali vidim da je zastao sa mnom. "Šta je bilo? Nema se kondicije, a?", zajebava me. "Oladi. Ne vežbaju svi penjanje uz stepenice da bi glumili šmekere.", odgovaram iskezivši mu se. "Zakopčaj se.", govori osvrćući se. Poslušam ga iako ne znam zašto, ali posle manje od minuta pored nas prolazi tetkica. "Dobar dan", javlja se on. Uzvraća tetkica isto i odlazi.

"Nema na čemu.", govori plavokosi, a zatim se okreće i skreće desno. "Gde je učionica br. 22", pitam ga dovoljno glasno da me čuje. Zastaje i krajičkom oka gleda u mene okrenuvši glavu u stranu. "Idi još jedan sprat, a zatim skreni u hodnik desno. Idi do kraja i nađi br. 22", odgovara,a zatim se okreće. "Hvala", derem se kako bi me čuo. "Nije bilo tako teško", odgovara on istom merom.

Imao je plavu kosu do ramena i prodorne zelene oči. Bio bi sladak da nije naporan. Skupljam svu preostalu snagu i penjem se na poslednji sprat, a zatim pratim instrukcije i dolazim do učionice koja je već polu puna. Javljam se jednim ćao. Neki uzvraćaju, neki ne, ali nisam se nešto mnogo ni trudila. Sedam za praznu klupu i vraćam slušalice na uši. Ovo će biti dug dan...

hvala što si pročitao/la deo <3
ostavi ⭐ i mišljenje ❤️
daily reminder : voljen/a si