Ona preživljava srednju

ⒹⓋⒶⓃⒶⒺⓈⓉⒾ ⒹⒺⓄ

𝕦𝕥𝕠𝕣𝕒𝕜 - ❶❽𝕤𝕖𝕡
Amelia pov
O Bože, ovo se ne dešava. Molim vas recite mi da je ovo neki uvrnuti san. Pre tačno dva minuta sam postala svesna svog okruženja. Sedim u tuđem krilu i to ni manje ni više nego u Tarzanovom.

Ceo dan mi je u magli, ali sam ovog dela itekako svesna. Ne znam kako je došlo do ove situacije, ali ni malo mi se ne sviđa.

Oni čudni leptirići šire se mojim stomakom. Stresem se, ali se onda setim da je on to verovatno mogao da oseti, tako da sam se momentalno zaledila.

Pre nego što je mogao da odreaguje ustajem sa njega. Pokušavam da pobegnem, ali bezuspešno. Zaustavlja me ruka koja me čvrsto hvata za zglob.

"Ne tako brzo, mala", kaže mi dobro poznati glas od kog se naježim od glave do pete. "Ne.. Ja..", pokušavam da igovorim nešto, bilo šta.

Ustaje sa klupe i sad se osećam tako malo. "Šta?", pita gledajući me tim lepim plavim očima. U momentu zaboravim kako de zovem, ali onda sebe podsetim da je to Tarzan.

"Moram kući. Vidimo se.", kažem nakon kratke pauze kako bi smirila svoje pomahnitalo srce. Okrenem se na peti i taman da krenem kad me snažne ruke obgrle oko struka povlačeći me pozadi.

Sad smo tako blizu jedno drugom da mogu da osetim svaki deo njegovog tela uz svoje. Okrene me ka sebi i imam osećaj kao da je svet pod mojim nogama jednostavno ispario.

"Neće moći, malena", kaže. Na licu mu se ogleda zabirnutost. Vidim to po načinu na koji su mu obrve malo namrštene. Imam jaku želju da ih ispravim, da ih vratim u početni položaj, da ih umirim.

Pre nego što shhvatim šta radim, moje ruke su na njegovom licu. Polako gladim njegove obrve i lice mu se nesvesno opušta.  "Šta radiš?", pita zbunjeno.

Kao oparena sklanjam ruke sa njegovog lica, ali se ne pomeram. Nisam ni stigla da spustim ruke, a pod prstima ponovo osećam meku kožu njegovih obraza.

"Nemoj stati molim te.", kaže iznenadivši nas oboje. Sada ranjivo stoji preda mnom i u očima mu vidim da me moli da ga ne odbijem.

Koliko god se trudila, sve i da hoću, ne mogu da mu odolim. Polako prelazim preko svakog dela njegovog lica pamteći svaki detalj - jedva vidljive pegice na nosu, jamice na obrazima, mali ožiljak iznad desne obrve, ... Kad kažem sve, onda i mislim sve.

Za to vreme on sklopljenih očiju i glave nagnute ka meni tiho pevuši. Kad dođem do uglova usana taj mali zvuk utihne i polako otvori oči kao da hoće da mi kaže da je okej.

I zato nastavim. Uokvirim mu usne vrhovima prstiju, a zatim donju usnu palcem povučem na dole. Gledam opijeno kako se donja usna vraća nazad u prvobitno stanje i moram još jednom to da uradim.

Njegove ruke se zatim premeštaju s mojih kukova na lice, ali on ne gubi vreme. Palac mi je već na usni i grubo prelazi preko gornje usne. Oči su mu potamnele, ali su idalje nežne. Kao da se bori sam sa sobom.

Nisam ni shvatila da sam se popela na prste sve dok nismo na milimetar jedno od drugog. Bukvalno dišemo isti vazduh. U tom trenutku golub uzleti sa grane prenuvši nas iz transa.

Ali, umesto da pobegnem ovog puta ne želim da se odvojim od njega. Neka privlačna sila je toliko jaka da me obuzima celu i bez razmišljanja ga grlim.

Grlim ga celim svojim bićem, kao da sutra ne postoji. Kao da se plašim da će da iščezne, da će da nestane. Stavljam mu glavu na grudi i osećam kucanje njegovog srca.

I smešim se. Smešim se jer znam da njegovo srce kuca sto na sat zbog mene. Samo zbog mene.

Uzvraća mi zagrljaj istog trena. I grli me istom silinom. Znam da se oseća isto kao i ja i srce mi igra na samu pomisao. Ovaj dečko će biti moj kraj. I ne žalim se zbog toga.

Hvala što si pročitao/la ovaj deo!!
ostavite 🌟 i mišljenje 💗
daily reminder : lep/a si <3