Ona preživljava srednju

ⓅⒺⓉⓃⒶⒺⓈⓉⒾ ⒹⒺⓄ

𝕤𝕦𝕓𝕠𝕥𝕒 - ❷❷𝕤𝕖𝕡

Budi me prodoran zvuk alarma! Ili možda to meni bruji u glavi? Nemam pojma. Znam samo da me upravo hvata mučnina kao nikad do sad. Ali, kad otvorim oči shvatim da se ne nalazim u svojoj sobi.

Kidnapovana sam. Mora da je to. Eto ti Amelia kad ideš na žurke kod nepoznatih ljudi. Eto ti! Polako upijam sobu oko sebe. Ovo sigurno nije ženska soba. Posteljina je tamno plava i slaže se uz zavese kojima sam trenutno veoma zahvalna jer su me poštedele jakog jutarnjeg sunca.

Međutim sva moja zahvalnost isparava zajedno sa svim ostalim emocijama i zvukovima jer se ispred mene pojavljuje Aleksej. Kosa mu je mokra jer je verovatno sad izašo iz tuša. Na sebi ima.. O Bože. Amelia usredsredi se. Kakve veze ima što nema majicu. Nije kao da je.... Isklesan kao grčki Bog.

Odvratila sam pogled iako znam da je primetio da ga odmeravam zbog toga sto ima onaj nazovi osmeh na licu. Mogu samo da zamislim na šta ja ličim. Majica.. Čija je bre ovo majica? "Majica je moja", odgovara na pitanje koje nisam postavila naglas.

Vraćam pogled na njega. On se smeši. Aleksej se smeši?! Bože, zna li on koliko je lep kad se smeje?
I onda se setim. Haljina. Gde je haljina i ko me je presvukao? "Nisi me valjda...", pitanje mi zamre u grlu. "Bila si dovoljno sposobna to sama da uradiš.", kaže. Ne znam dal' da plačem il' da se smejem momenat.

Bacam se u razmišljanje. Danas je subota, što je dobro jer ne moram da brinem da li negde kasnim, ali onda počinjem da paničim. Mogu tek da zamislim kako je mojoj majici. Žena je verovatno umrla od brige, a ima i zašto. Još kad bih joj rekla da sam praktično spavala u krevetu nepoznate osobe, mislim da bi žena doživela srčku. Jadna moja mama...

Šta ako misli da mi se nešto desilo? Možda misli da sam kidnapovana? Nadrogirana? Silovana? Žena je sigurno umrla od brige. Imama napad panike, iako toga još nisam svesna. Milion pitanja mi se vrti po glavi i odjednom zaboravljam da dišem. Ne mogu da udahnem vazduh.

Panično dižem pogled tražeći Alekseja koji je sve do sada stajao naslonjen na dovratak od vrata. Međutim, sada sedi na ivici kreveta i gleda me veoma zabrinuto. Šakama obuhvata moje lice koje u poređenju sa njima izgleda minijaturno. Već tad me obuhvata neki osecaj sigurnosti, ali idalje ne mogu da se nateran da udahnem malo vazduha.

Jedino što trenutno vidim ispred sebe su dva plava oka. Prelepa plava oka. "Diši, malena.", kaže tiho, kao da zna da ću se, ako povisi ton, raspasti. I ja pokušavam, stvarno, ali ne ide mi. "Hajde, dušo. Verujem u tebe.", izgovara, a ja imam osecaj kao da lebdim.

Nestajem. Isparavam. Isčezavam. Polako, ali sigurno se gubim u tim plavim očima. Obavija me crnilo. Umirem, a zatim ponovo oživljavam. Udahnula sam tek toliko vazduha da odmorim pluća na desetak sekundi.

Pokušavam da mu objasnim. Da mu kažem gde je problem. Da ga pitam. Da mu priznam. Da mu objasnim. Ali otvaram usta kao riba na suvom. Iz mene ne izlaze reči, samo zvukovi ustezanja. Opet udahnem malo vazduha, ali tek toliko da izdržim malo duže.

"Sve je okej. Tu sam. Tu sam. Pogledaj me.", Aleksej se svim silama trudi da mi pomogne. I ja stvarno zelim da se prepustim, da mu verujem. Ali osećam se nemoćno kao nikad do sad. "Ne mogu..", pokušavam da mu kažem. "da dišem", završavam rečenicu posle još jednog neuspelog pokušaja da udahnem.

"Možeš, hajde. Skoncentrišu se.", kaže. Međutim moje oči, moje telo, moja pluća ne mogu. Oči mi se polako zatvaraju dok drugi put tonem u crnilo. Međutim, u tom momentu Aleksej se promiče i ljubi me svom silinom.

Crnilo bledi i ispred sebe sada vidim samo njega. Širom otvorenih očiju i vrlo očigledno budna, ostajem zapanjena. Međutim, ne treba mnogo pre nego što se prepustim i uzvratim mu poljubac. I pluća ponovo rade. Dišem. Udišem vazduha sve više i više, samo da se ovaj momenat nikada ne prekine.

Hvala što si pročitao/la ovaj deo!! 🎀
ostavite 🌟 i mišljenje 💗
daily reminder : vrediš!