"Zar ti nemaš pametnija posla od buljenja u mene?", upitam ga sada već iznervirana.
"Lepa si", odgovara mrtav hladan i nasmeši mi se. Prevrnem očima.
"Znam", kažem, okrenem se na peti i odem.
-------------------------------------
Amelia je devojka k...
Ujutru se, za divno čudo budim odmorna. Iako sam ustala u pet, osećam se totalno budno. Tuširam se na brzaka što me još više razbudi i shvatam da je ovo jedna od retkih prilika da se ja u pet ujutru osećam odmorno. Verovatno zato što sam se juče razvalila od spavanja.
Pakujem knjige na brzaka, a zatim se oblačim. Danas se odlučujem za nešto malo drugačije. Oblačim duboke tamne farmerice širokih nogavica i plavi top dugih rukava koji idu u zvono. Obuvam kožne cipele na štiklu i crnu kožnu jaknu. Jel se to spremaš zbog nekog posebnog? Naravno da NE. - svađaju se moji unutrašnji glasovi.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
• • •
Stižem u školu nešto ranije i sedam na klupu ispred. Danas je prelep dan. Na putu do škole izlazilo je sunce i sad već polako kreću da se probijaju prvi sunčevi zraci koji nenormalno prijaju uz slab povetarac. Završavam skicu čoveka koji sedi na klupi pored kad ugledam poznatu plavu kosu koja vijori na vetru.
Sunce mu ističe plave oči koje sjaje i ne mogu da sklonim pogled sa njih. Moram priznati, da nije takav debil, možda bi bio sladak dečko. Ali kad se uzme u obzir njegova samouverenost, nema nikakve šanse. Danas nosi lagane pantalone i tanku lepršavu košulju sa prva dva dugmeta otkopčana.
Zna da ga gledam. Vidim to po načinu na koji mu se ugao usana diže u malu naznaku nekog osmeha. Kad mi priđe bliže, skida zamišljenu kapu i nakloni se, a zatim ulazi kroz glomazna vrata. Nešto me povuče ka njemu. Ne mogu da skrenem pogled sa njega. Ne želim.
Na brzaka kupim skice i pakujem ih u ranac, a zatim i ja ulazim za njim. Okrenut mi je leđima i kupuje kafu na automatu. Već po načinu na koji mu široka ramena pomeraju znam da se smeje u sebi. Zna da sam ušla za njim. Postavio je mamac, a ja sam zagrizla.
"Jel ti to mene pratiš?", okreće se ka meni držeći kafu u ruci. Osmeh mu igra na usnama. Prevrnem očima. "Zašto si tako pun sebe? Ne ideš samo ti u ovu školu.", odgovorim i krenem uz stepenice. Jebem li ti stepenice. Samo su mi još one falile. Raspoloženje od jutros je iščezlo i sad već polako počinjem da se nerviram.
Idalje čujem Tarzana kako se smeje dok ide za mnom. "Ko sad koga prati?", upitam pogledavši ga preko ramena. "Čuvaj dah, trebaće ti.", kaže mi i opet kreće da se smeje. Opet prevrnem očima. Stigne me u dva koraka i prikuca me uza zid nežno, ali brzo, tako da nisam ni stigla da reagujem.
"Prekini da prevrćeš očima, da ti ne bih dao razlog zašto ih prevrćeš.", kaže kroz zube. Zatim se nagne napred i šapne. "Želiš li da ti demonstiriam na šta sam mislio?", pita šapatom. Ja kao opijena počinjem da klimam glavom ne svesna ni na šta je mislio. Nasmeje se i izdahne u preliv mog vrata. Naježim se od glave do pete. "Šteta.", kaže, okrene se i ode.
Ostala sam samo ja sa svojim srcem koje kuca sto na sat. Prilazi mi tetkica i zabrinuto me gleda. "Jel sve u redu?", pita. "Da, ove stepenice...", kažem između udisaja dobro znajući da se nisam od stepenica umorila. Žena me pogleda čudno pre nego što ode s obzirom na to da je i sama svesna da smo na prvom spratu.
Kada napokon smirim disanje stignem na svoj sprat konstantno se osvrćući da ne naletim na onog debila. Šta je sa mnom? Sedam na običajeno mesto i javljam se svima. Do kraja dana sam i zaboravila na incident sve dok se opet ne sretnemo u busu. Ovaj put je gužva još veća nego prvi put, ako je to ikako moguće. Opet sam spljoštena, samo ovaj put jednim telom.
Stojim u ćošku na srednjim vratima i okrenuta ka prozoru i iza mene stoji Tarzan koji me je ležerno zarobio hvatajući se za šipke sa obe moje strane. Trudim se da smirim srce koliko god je to moguće. U jednom momemtu bez blama stavlja glavu na moje rame. "Šta radiš bre ti?", upitam tiho kroz zube. "Gledam kroz prozor.", kaže mi na uvo. Opet se naježim.
Nekako se iskobeljam i okrenem se ka njemu. Nađemo se oči u oči. "Gledaj sa svoje visine.", kažem i stvaljam mu ruku na grudi sa namerom da ga odgurnem. A onda pored jakih mišića osetim kucanje srca i to jako brzo. I shvatam da i njegovo srce kuca brzo kao i moje. Pogledam ga u oči i u njima ne vidim ni trunke blama ili pokušaja da to sakrije.
"Nisam znao da te lože mišići, slobodno pipaj. Nemoj uopšte da se ustručavaš.", kaže. "Haha, vrlo si smešan.", kažem sarkastično. A zatim se dižem na prste i šapućem mu na uvo. "Nešto ti srce brzo kuca. Da se ti nisi malo zaljubio?", pitam. Odvajam se i vidim ga kako guta knedlu. Uzimam ga nespremnog, provlačim mu se ispod ruke i izlazim napolje, stanicu ranije. Ne okrećem se da ga pogledam već nastavljam dalje zadovoljna malom pobedom.
Hvala što si pročitao/la deo!! ostavite 🌟 i mišljenje 💗 daily reminder : širite ljubav <3
