Ona preživljava srednju

ⓈⒺⓈⓉⒾ ⒹⒺⓄ

𝕡𝕠𝕟𝕖𝕕𝕖𝕝𝕛𝕒𝕜 - ❽𝕤𝕖𝕡

Današnji dan je bukvalno proleteo. Upoznali smo se sa par nastavnika i oni su nas upoznali sa svojim predmetima. Odmor sam provela sa Amber, Nilom i Džulijet koje kao ni ja nisu bile raspoložene za odlazak napolje danas. Nismo mnogo pričale, ali sam shvatila da su sve tri kul na svoj način.

Posle škole smo sve zajedno krenule kući. Amber nas je ostavila na stanici, a nas tri smo ušle u bus. Gužva je bila ogromna, tako da sam ja morala na zadnja vrata, a njih dve na srednja. Zamislite moju sreću kad su se vrata busa zatvorila, a sa druge strane sam videla zadihanog Tarzana. Ne znam zašto, ali mahinalno sam povikala vozaču da otvori vrata što je i uradio.

Tarzan je namerno ušao s moje strane tako da je sada bukvalno bio priljubljen uz mene. Moram priznati da sam očekivala "Hvala.", ali ga nisam dobila. Kao da mi čita misli, lik spušta glavu do mog uha i šapuće "Sad znaš kako je". I pretpostavljam da je u pravu. Samo mu to naravno neću reći. Tako da sam prevrnula očima u znak odgovora.

Ako ništa bar je lepo mirisao pa neću morati da mu izgazim patike kako bi se pomerio. Slučajno naravno. Jedino što me je malo živciralo je to što mi je glava bukvakno bila u ravni s njegovim grudima i blokirao mi je ceo pogled na svet oko sebe. Međutim, i to se brzo završilo.

Već na sledećoj stanici bus se koliko toliko ispraznio i tek kad se odmakao ispuštam vazduh koji nisam ni znala da sam zadržala. Čudno. Zadnji deo busa se malo ispraznio, ali su se ljudi napakovali u prolazu do srednjeg dela tako da sam morala da ostanem u zadnjem.

Tarzan se vratio u bus i namerno je opet stao ispred mene. Ovog puta se uhavtio za šipku iznad i osećala sam se kao da se bus skupio. Bukvalno je zauzeo ceo moj lični prostor. Međutim, nisam stigla ni da se pobunim i ljudi su opet napunili zadnji deo. Divno.

Pravila sam se da ga ne poznajem, ali sam se idalje osećala zarobljeno. Bukvalno nisam imala prostora da mrdnem. U par navrata kada bi bus trucnuo me je svojom slobodnom rukom dotakao po mojoj. Debil. U jednom momentu je u sred skretanja vozaš naišao na rupu i našao me nespremnu. Bukvalno sam Tarzanu pala na grudi i što je najgore lik me je obgrlio slobodnom rukom radi lakšeg oslonca.

Mogla sam da osetim kako mu se mišići naprežu i za divno čudo nije se ni pomakao. Naravno da sam samo ja morala da izgubim ravnotežu na glupoj rupi. Pokušala sam da se vratim u prvobitno stanje, ali je Tarzan imao druge planove.

Uhvatio me je s obe ruke i zamenio nam mesta tako da je sada bio leđima naslonjen na motor i čvrsto me je držao isprepletanih ruku. Raširio je noge i postabio me između svojih. Bilo mi je prevruće. Pokušala sam da se iskobeljam ali bezuspešno. Podignem galvu ka njemu, ali on s puno pažnjom gleda ispred sebe.

Podignem se na prste i bukvalno se obraćam njegovom vratu. "Šta misliš da radiš ti?", upitala sam ga sad već iznervirano, ali šapatom kako niko drugi ne bi čuo."Pomažem ti.", kaže on mrtav ladan. Opet pokušam da se iskobeljam ali već polako ličim na ribu na suvom samo u vertikali.

"Ko kaže da je meni potrebna pomoć?", pitam ga kroz zube sad već iznervirana do kraljnih granica. "Pa očigledno si naumila da me grliš do naše stanice, pa reko da ti pomognem.", kaže on pun sebe."Znaš, trebala si samo da kažeš da ti mnogo nedostajem i da prosto nisi mogla da izdržiš više.", doda. "Ne loži se.", kažem mrtva ladna i zgazim ga najjače što mogu. On jaukne i pusti me a ja iskoristim momenat i izađem iz busa.

Vrata se zatvaraju, a on me traži pogledom. Kada shvati šta sam uradila na licu mu se pojavi podmukao osmeh, a ja mu pokažem srednji i okrenem mu leđa. Osmotrim okolinu. Izašla sam iz busa mnogo ranije. Odlučim da čekam drugi bus, ali kad proverim kada će on, izbaci mi da nema dolazaka. Odem na net i shvatim da se desio udes i da bus do kraja dana neće dolaziti. Divno! Sve to zbog jebenog debila! Šta je meni trebalo ovo u životu??

Pomirena sa činjenicom da ću morati da hodam narednih pola sata pa krenem polako ka kući. Nije kao da imam izbor. Posle pola sata nađem se oči u oči sa ulaznim vratima na svojoj kući i ja vama ne mogu da opišem moju sreću u tom trenutku. Tek je oko tri sata popodne, a ja sam iscrpljena kao da sam maraton trčala.

Pozdravljam mamu i Alena, a zatim idem pod tuš. Preumorna sam da bi jela nešto tako da posle tuša odlazim pravo u krevet s namerom da odspavam dva sata. Međutim, ta dva sata pretvaraju se u ceo dan i budim se oko dvanaest uveče. Pravim sebi smuti i gledam serije do tri ujutru, a zatim se bez problema opet vraćam na spavanje. Vrlo produktivan dan, nema šta.

Hvala što si pročitao/la deo!
ostavite 🌟 i mišljenje 💗
daily reminder : you got this!