Ona preživljava srednju

ⓉⓇⒾⓃⒶⒺⓈⓉⒾ ⒹⒺⓄ

𝕤𝕣𝕖𝕕𝕒 - ❶❾𝕤𝕖𝕡

Kada smo se juče konačno odvojili jedno od drugog, Aleksej mi nije dao da odem kući. (Da, idalje je Tarzan samo ćemo ga sad malo zvati Aleksej.)

Insistirao je na tome da me odvede na ručak, ali mu nisam dozvolila jer bi to onda bio zvaničan dejt. Našli smo se na pola puta i pristala sam na to da me odvede na pljeskavice jer je bio poprilično uporan, a i zato što se jadničak silno prepao kad mi nije bilo dobro, pa mi ga malo bilo žao.

Ni u jednom momentu mi s njim nije bilo neprijatno. Bio je strpljiv sa mnom i vrlo brižan. Neobavezno smo ćaskali i videla sam tu njegovu opuštenu stranu koju verujem da retki imaju priliku da vide.

Hteo je i kući da me otprati, ali mu ni to nisam dozvolila jer idalje nisam spremna da mu dopustim da tek tako ušeta skroz u moj život. Moraće još malo da se potrudi.

Tek kad sam stigla kući shvatila sam da idalje nosim njegov duks još od onog incidenta od jutros. Bez imalo oklevanja samo sam sa sebe skinula suknju i legla u krevet. Ne sećam se kad sam ovako dobro spavala.

Danas je sreda, što znači najmanje časova u nedelji i, za divno čudo, nema kontrolnih - što znači nema stresa.

Posle veoma napornih pola sata jedva sam došla do neke kombinacije kojom sam bila koliko toliko zadovoljna. Jel ti to pokušavaš nekoga da zadiviš? Konstantno mi je to pitanje odzvanjalo u glavi, ali sam ga uspešno prigušivala.

Danas je prevruće tako da sam morala da dođem do nekog kompromisa sa školskim pravilima. Obukla sam usku crnu dugačku haljinu bez rukava i preko  sečeni sivi duks dugih rukava. Na to sam obula belo-sive air force-ice.

Sama reakcija mojih drugarica bila je dovoljna. Sve tri gledale su me otvorenih usta iako još nisam ni celim stopalom zagazila u učionicu. "Lia, prelepa si.", kaže Džulijet. "Hvala vam, devojke", kažem i pozdravim se sa sve tri.

Sa sigurnošću mogu da kažem da su Amber, Nila i Džulijet jedini razlog što do sad nisam poludela u ovoj školi. Iako se ne viđamo van škole, postale smo kao mala porodica ovde. Nikad to nisam imala u osnovnoj i moram priznati da je lepo.

Pored nas četiri tu je još par njih, ali s obzirom na to da ima još 15 minuta do zvona u učionici vlada mir. Imamo dvadesetak minuta da ćaskamo.

Tačno 20 minuta nakon stiže razredna. Danas imamo dvočas biologije. Vežbe - što znači da je pola odeljenja tu.

Ulazi sva nasmejana, kao i obično, mada mogu da se kladim da je osmeh lažan. Ne znam kako izdrži svih četrdeset pet minuta da se smeška. Mene bi posle maksimalno deset minuta uhvatio grč u vilici.

Prvi čas protekne kao i obično. Ona priča, a mi klimamo glavom na svako njeno pitanje. Na drugi čas se ne vraća sama, tu je još jedan profesor. Nizak, bucmast i sa torbom koja je skoro veća od njega.

"Draga deco, narednih četrdeset pet minuta radićemo jedan projekat. Profesor i ja smo odlučili da vas spojimo sa odeljenjem treće godine.", kaže razredna i nastavlja nešto da brblja ali ja sam previše ometena da bih je slušala.

Kroz vrata ulazi grupa od petnaestak učenika, ali moje oči su samo na jednom. Aleksej ulazi sav samouveren i ni a, ni b prilazi mom stolu. "Hej, Aleksej", kaže i pruža ruku da se upozna sa Amber.

Ona mu bez reči pruža ruku vidno zanemela. On joj se zauzvrat nasmeši. Kakav gad. On će njoj da se smeši.

Pre nego što sam stigla da ustanem on je već u minut ipo zamolio Amber da se premesti kako bi bili zajedno u grupi i sad sedi pored mene. Kako da budem ljuta na nekog ko tako dobro miriše??

Trudim se da ne gledam ka njemu, sli bezuspešno. Danas nosi obične farmerke koje mu ističu zategnute butine i belu košulju koja mu se skuplja na ramenima otkrivajući široka leđa. Oko vrata mu visi razvezana kravata. Dok sedi ovako zavaljen na stolici izgleda ko Bog.

Kad mu pogledom pređem preko lica shvatam da je i on mene svo ovo vreme odmeravao. Tek sad je shvatio šta nosim. "Dobar dan i tebi", namerno ga zajebavam. "Dobar, dobar...", kaže pogubljeno i ne mogu, a da se ne nasmejem.

"Molim te..", krene ali glas mu zamre. Ne skida pogleda sa mojih butina. "Aleksej", kažem u pokušaju da ga trgnem iz transa. Uspešno. Kad konačno shvati da je uhvaćen na delu, zakašlje se u pokušaju da smanji neprijatnost. Ali, meni uopšte nije neprijatno, čak, šta više, zabavno mi je da ga vidim ovako pogubljenog.

Pre nego što shvatim šta radi, otkopčava košulju dugme po drugme, a meni oči iskoče iz glave. "Šta..", pitam pogubljeno ,"Šta radiš to?". "Dajem ti košulju", kaže i sad je već skida skroz, a ispod mu ostaje uska majica kratkih rukava."

Jao majko mila. Upomoć! Nikad užu majicu nisam videla u životu. "Molim te obuci ovo, inače..", kaže, ali mu glas opet zamre kada mu se pogled vrati na mene. "Inače..", namerno ga izazivam. Približi mi se na centimetar i šapne tako da samo ja čujem sledeće reči.

"Inače ću te prebaciti preko ramena pred svima i izneću te iz ove učionice bez blama, a onda me više ništa neće zaustaviti.", kaže i to je sasvim dovoljno da poslušno obučem košulju i do kraja časa sedim prekrštenih nogu. Šta sam beše rekla o tome da mi je zabavno?

Hvala što si pročitao/la ovaj deo!!
ostavite 🌟 i mišljenje 💗
daily reminder : vrediš!

Znam da je prošlo mesec dana od zadnjeg dela, ali bila sam prezauzeta obavezama. Nadam se da mi opraštate. Samo još jednom da vam se zahvalim za sve. Priča iz dana u dan napreduje, a ja iz dana u dan sve srećnija i ponosnija. 🤍