Samo moja

Prolog

SADAŠNJOST...

„Dajem otkaz!" - muk.

Jedino što prekida nastalu mrtvu tišinu u ovoj vukojebini bez adrese, je dobovanje kapi kiše po haubi crvenog Maseratija. Ne znam kada ni kako smo se zadesili na pustom magistralnom putu bez žive duše i ulične rasvete. Jedini izvor svetlosti predstavljaju farovi njenog trozupca, kao i duga svetla kamiona koji šibaju iz oba smera ne zaustavljajući se. Tu i tamo, po neki zatrubi, zabavljen prizorom dva idiota, mokrih do gaća, koji prizivaju upalu pluća, prkoseći vetru i kiši koja se u međuvremenu pojačala do te mere da je prešla u pravi letnji pljusak.

Susrećem se sa ravnim i hladim pogledom, onom vrstom pogleda koji uteruje strah u kosti. Dva krupna plava safira, kupaju se u vatri, oduzimajući mi moć pomeranja, rasuđivanja i disanja. Primećujem da ključa od besa. Šake je skupila u pesnice i čvrsto ih steže, urezujući noktima deset kratkih linija bola u svoj dlan. Žile na vratu joj pulsiraju, a disanje joj je isprekidano. Napetost u vazduhu je opipljiva, toliko da bi se mogla seći nožem.

Prešao sam granicu, istu onu koju sam se zakleo da više nikada neću preći. Sama pomisao na njih dvoje zajedno, dovodila mi je krv do tačke ključanja, a posledično i do niza ne baš tako pohvalnih kaskadnih reakcija. Kako bih vladao sobom i glavu održavao hladnom, ta sećanja sam morao da potisnem kako sam znao i umeo. Postavio sam jasne granice i obećao da ću dati sve od sebe da ovo između nas bude i ostane strogo poslovan odnos. Ali, čudno je to da koliko god se trudio da neke uspomene zakopaš što dublje, da ih jednostavno smestiš u najdalju moguću fioku svog uma, i da nastaviš „normalno" da živiš, tvoj mali mozak će se u nekom momentu, krajnje nenajavljeno, preobraziti u pravu malu guzicu i opaliće te sa svim tim ružnim sećanjima po licu, kao sa belom rukavicom... I tako sam ja, za nešto malo više od 4 meseca, pojeo svoje govno, koje sam, uzgred rečeno, sam sebi servirao na velikom, zlatnom pladnju uz jako bogatu gorku i slanu dekoraciju. Suvišno je reći da je ukus sve samo ne fantastičan.

No, koga ja zavaravam? To što smo budili jedno u drugom graničilo se sa bolešću i odavno je prevazilazilo opsege šef-radnik odnosa. Možda mi nikad nismo ni bili to... Šef i radnik. Oduvek su postojale te neke čudne varnice između nas. One varnice koje prete da se razbukte u požar alarmirajući razmera ako se ne drže pod kontrolom. A sam Bog mi je svedok da sam pokušao da ih kontrolišem. Stvarno jesam, ali nisam stena. Čovek sam, od krvi i mesa. Grešan i kriv po svim tačkama optužnice. Ali iskreno govoreći, ne kajem se za ono što se desilo i da mogu da vratim vreme, sve bih isto uradio. Iznova i iznova... Ova poslednja godina za mene je predstavljala koktel najboljih i najgorih 365 dana u mom životu. Veliku školu za neke do ranije ne istražene emocije i spoznaju nekih sakrivenih priroda koje ni u najvećem ludilu nisam verovao da posedujem.

Grudi počinju polako da joj se dižu i spuštaju, terajući i moje disanje da se umiri. Stojimo ćutke još koji minut. Gledamo se ne trepćući, poput dve divlje zveri koje odmeravaju svoje snage. Bolna tišina ispunjava prostor oko nas i jedino što čujem jeste moje srce koje pomahnitalo lupa u zidove grudnog koša, preteći da uleti svakog časa u torsades de pointes.

Moram priznati da čak i ovakva, pokisla, razmazane šminke, duge crne kose, mokre i slepljene uz lice, očiju razrogačenih i raširenih zenica, izgleda tako jako, gordo i nedodirljivo pod svetlom farova svog besnog automobila. Pogled nastavlja da mi putuje niže. Bela svilena košulja potpuno natopljena i puna bela čipka koja se nazire kroz nju, kao i mali cirkon na pupku koji je pod farovima šljašti poput pravog dijamanta, oduzimaju mi dah. Od samog prizora drugar u pantalonama mi se kruti. Bravo idiote, sad si našao da se napališ?! Ali ona prosto tako deluje na mene. Moje malo savršenstvo bez mane i duše... Jer moja je, iako to ne želi sebi da prizna ni po cenu života i vraški se bori, svakim atomom svoje snage, protiv toga. Fiksira me pogledom, a ja se davim u tom beskrajnom plavom moru. Poput furije, uvlači me u svoje najmračnije dubine, dok ja pomahnitalo mlatim rukama pokušavajući da isplivam na površinu. Moj dželat i moja ruka spasa. Moje ništa i moje sve.

I osećam da je ovog puta definitivno kraj, u svakom mogućem smislu... Da ovog puta nema povratka. Ubacio sam metak u doboš revolvera i zavrteo ga - sad stisni muda pičko i odigraj ruski rulet do kraja. Hvatajući je za ručni zglob, okrenuo sam njen otvoren i izmučen dlan ka sebi. Izvadio sam firminu identifikacionu karticu i službeni telefon i spustio ih joj na dlan, pokrivajući ga svojim.

„Želim ti sve najbolje." - okrećem se i počinjem da se udaljavam od nje, sporim i teškim koracima poput olova. Sklopio sam oči i duboko udahnuo, da bih zaustavio rat emocija koji je pretio da me razori na komade.

„Ne možeš ti meni da daš otkaz!" - zarežala je poput ranjene zveri. Na sopstvenoj koži osetih bol svakog slova izgovorenih reči. Ne smem da se okrenem i da je pogledam jer znam da će me izraz na njenom licu dotući i potpuno uništiti. A ne mogu ni da se pomerim, jer mi noge odbijaju saradnju. Ostajem ukipljen. Prilazi mi polako, hvata za mišicu i okreće ka sebi - „Jesi li me čuo?" - nastavlja tiho, gotovo šapatom, dok mi šakama obuhvata obraze. Između kapi kiše, koje bude budalastu ljubomoru u meni dok joj miluju lice, primećujem i suze koje grabe svaki slobodan centimetar njene kože. Verenički prsten na njenom domalom prstu mi para desni obraz dok mi se približavala sve bliže. I bliže...

„Otpušten si!" - odgovara mi čelom naslonjenim na moje. Njen vruć dah mi golica usne. Zaklapa oči i ja vidim predaju. Naginje se i strasno me ljubi, a ja joj, gladan tog poljupca, jednako uzvraćam.