Samo moja

9.

Relja

Sedim u bašti fensi kafića ispred svoje zgrade i besciljno vrtim plastičnu kašičicu u šoljici već ohlađenog espresa, kao da u njoj imam šta da se rastvori. Iz zvučnika dopiru prvi taktovi nekog letnjeg hita visoko kotiranog na trending listi, prkoseći uspavanoj atmosferi koja je vladala prostorom poslednjih pola sata. Gledam u ljude koji sede za obližnjim stolovima i vode prazne razgovore ili u tišini prelistavaju tuđe objave na Instagramu ili dnevnu štampu. Jutarnji špic je odavno već prošao, a kako je sezona letnjih odmora u punom jeku, tek tu i tamo se pojavi koji automobil, nervozno trubeći pešacima ili drugim učesnicima u saobraćuju dok juri gotovo pustim ulicama na suprotni kraj grada.

Mislio sam da ću uspeti da skrenem misli sa prethodne noći ukoliko izađem među narod, ali kako vreme odmiče, sve više kapiram kako sam bio u totalnoj zabludi. Apsolutno ništa ne uspeva da mi dovoljno dugo preokupira pažnju. Ona mi i dalje uzurpira misli. Beznadežno premotavam film i dalje pod jakim utiskom. Uvek sam ja bio taj koji je u sitne sate pozivao taksi devojkama koje sam dovodio u stan na usputan kres ili bih se ranom zorom iskradao iz njihovih kreveta ukoliko bih ja bio taj koji je bio priveden. Nikada ni jedna devojka nije primenjivala moja lična pravila na meni. Do sad. Do nje.

I mogu reći da sam jednim delom fasciniran, stvarno jesam. Poseban je to doživljaj kada pronađeš nekoga sebi ravnog da ti izađe na crtu. A opet, drugim delom sam i veoma zaintrigiran. Ne mogu a da se ne zapitam zašto je tek tako otišla? Bez reči. Bez pozdrava. Uljuljkan prethodnim iskustvima sa mnogobrojnim ženama sa kojima sam provodio noći u krevetu, u neku ruku i razmažen od strane istih, navikao sam da me sutradan sačekaju njihovi brojevi telefona ili kratke poruke, ostavljeni kojekuda po stanu ili zatureni u džepove mojih farmerica ili jakni. Da sam sve te telefone sakupljao umesto što su završavali na dnu moje kante za đubre, do sada bih lagano mogao da izdam džepnu verziju Belih strana. Ali ona to nije uradila. Nije ostavila broj telefona. Nije ostavila nikakvu ceduljicu. Tiho se išunjala iz kreveta i uklonila svaki trag da je prethodnu noć uopšte i bila tu. Samo je nestala.

U seksu definitvno nije bio problem. Ne zato što sam ja reinkarnacija Đakoma Kazanove, već zato što je sinoć toliko glasno zazivala moje ime svaki put kada bih je naterao da svrši, da sam pomislio da će nam komšiluk svakog trena poslati policiju na vrata. I da se razumemo, nije kao da sam očekivao, tursku kafu i doručak u krevetu ili seks na brzaka za dobro jutro (dobro, ovome trećem sam se možda i potajno nadao), al opet... Možda je osetila krivicu? Stid? Vadim novu cigaretu iz paklice i vrtim je zamišljeno između prstiju.

„Da li je sve u redu?" - tok misli mi iznenada prekida mršavi konobar koji se stvorio ni od kuda kako bi mi zamenio već do vrha punu pikslu. Pogled mu zastaje na netaknutom espresu.

„Da, da. Sve je u najboljem redu." - učtivo mi se osmehuje i gubi kroz masu.

Palim cigaretu i glasno uzdišem. I dalje osećam njen miris u nozdrvama a njen dodir na koži. Dva krupna plava oka mi nikako ne izbijaju iz glave. Šta li sad radi? Razmišlja li i ona o prethodnoj noći kao ja? Verovatno ne... Definitivno pridajem sinoćnjem gužvanju čaršava previše na značaju i sa tom mišlju gasim cigaretu. Vadim novčanicu dovoljnu za nepopijenu kafu i napojnicu, i mada nema daška vetra, ostavljam je ispod piksle. Ustajem i neprimetno napuštam sto. Guram ključ u bravu i ulazim u stan. Izuvam se i bacam ključeve na komodu pored vrata uputivši se ka dnevnoj sobi. Zavalim se na trosed, podižući noge koje prekrstim na nivou zglobova. Jednu ruku smeštam iza glave, dok drugom otključavam ekran telefona. Sat na ekranu pokazuje da je prošlo dva. Istog momenta mi telefon zavibrira u ruci otkrivajući nepoznati broj na ekranu.

„Halo?"

„Zdravo Relja, Marko je. Auto je sređen i čeka te. Možeš da ga pokupiš kad god želiš."

„To je bilo brzo. Odgovara li ti kroz pola sata?"

„Može, odlično." - prekidam, ustajem, obuvam se i ponovo izlazim napolje.

Za nešto manje od pola sata stižem do servisa. Kratko se pozdravljam sa Markom i preuzimam ključeve. Stvarno je napravio vraški dobar posao. Auto izgleda kao da je upravo izašao iz salona.

„Alal vera majstore! Stvarno si ga udesio, nema šta."

„Hvala, to mi je posao." - odmiče se od kola, ruku sklopljenih iza leđa, uživajući u pogledu na svoje remek delo. Kada se nađe na bezbednoj udaljenosti dovikne - "I kloni se ostavljenih mladi u širokom luku danas, može? Prvi slobodan termin mi je tek za nešto malo manje od mesec dana."

„Definitivno hoću." - dodajem osmehujući se. Otključavam auto i sedam na vozačevo sedište. Povezujem se na aplikaciju u momentu kada mi Marko priđe i pokuca na prozor. Pritiskam dugme za spuštanje prozora, uklanjajući barijeru koja nas deli. On položi svoje podlaktice na prozorsko okno i nasloni se na njih, ispunjavajući mi lični prostor.

„Kako je Ana? Ne smem da je okrenem... Ne znam šta bih je pitao, a da ne zvuči glupo. Mislim, znaš kakva je već situacija..." - na sam pomen njenog imena, osetim oštro probadanje u grudima, ali ustrajem u zadržavanju svoje pokeraške face. Ostajem na momenat nem. Šta da kažem čoveku? Istinu? Da sam je tešio do kasno u noć i da sam je toliko dobro utešio da joj se od jutros gubi svaki trag. Ne dolazi u obzir. Gutam knedlu.

„Jaka je ona. Izguraće." - je jedino smisleno što uspevam da izustim, a da se može povezati sa njenom prirodom. Pozdravljam se sa Markom i napuštam salon.

Narednih sat i po vremena se vrtim po gradu. Vožnje se nižu jedna za drugom, kao na pokretnoj traci, te ne stižem da napravim ni pauzu za cigaru, a kamoli za ručak. Skačem sa jednog kraja grada na drugi. Kilometri ulica se brišu i ponovo ispisuju pod točkovima Škode. Vožnje su šarolike, ređe dužih, češće kraćih relacija i sa ne tako pričljivim putnicima. No, ne žalim se, tišina mi prija. Delom zato što sam neispavan, a delom zato što nisam raspoložen za neobavezno ćaskanje. A onda oko 16:30h stiže zahtev za još jednu vožnju, ovaj put dužu, do aerodroma. Prihvatam je i upućujem se ka dobijenoj lokaciji.

Za nešto manje od 15 minuta stižem ispred višespratnice od crnih mermernih ploča, prošaranih sivo-belim, krivudavim linijama i posutih diskretnim šljokicama, koje se otmeno presijavaju na julskom suncu. Novogradnja, koja odiše bezobraznim luksuzom, udaljena je od glavne ulice i zaštićena od buke koju nosi ista, sakrivena pod drvoredima lipe koji prave prijatan hlad u ovim paklenim letnjim mesecima. Menjam stanicu na radiju, dok čekam sledeću mušteriju. Pitam se kakva li je? Da li je muškarac ili žena? Da li je mlada ili starija osoba? Ćutolog ili filozof? Da li miriše na skup parfem ili na odbojan znoj, duvan ili alkohol? Čujem creva kako me opominju da se manem dokonog razmišljanja i da je vreme da ubacim nešto konkretno u želudac. Nikotin i kofein ne uspevaju više da zavaravaju glad, te obećavam sebi da ću ih podmiriti čim odradim ovu vožnju. Podižem pogled i primećujem kako se staklena vrata otvaraju i stariju mušku figuru, sede glave, rekao bih domara po uniformi koju nosi, kako ispunjava prostor između njih. U rukama drži omanji markiran kofer koji oprezno spušta preko stepenica, pazeći da ga usput negde ne ošteti, jer bi ga kupovina novog verovatno koštala plate za naredna dva meseca. Interesantno je to, kako na osnovu prtljaga možeš zaključiti o kakvoj mušteriji je reč. Roze Viton otkriva da se definitivno radi o ženskoj osobi, moderan dezen, govori da je osoba mladih godina, dok dimenzije kofera potvrđuju da je u pitanju kraći put (vrlo verovatno poslovni), što za mene znači još jedan ne preterano pričljiv snob. Odlično! Pritiskam dugme za otključavanje gepeka. Odvezujem pojas kako bih pomogao starcu da smesti kofer, ali laktom kačim mobilni telefon, koji mi je ležao na butini, i on sklizne i nestane ispod sedišta. Saginjem se kako bih ga dohvatio, ali ništa ne napipavam. Gde si dođavola nestao?! Čujem kako se gepek zatvara i kako se zadnja vrata kola otvaraju. Bingo - tiho izustim, više sebi u bradu, kad mi prsti napipaju prokletinju. Obmotavam ih oko iste i uspravljam se na sedištu. Registrujem poznati ženski parfem koji ispunjava unutrašnjost automobila, dok vraćam telefon na stalak i podešavam lokaciju na telefonu.

„Na aerodrom." - hladni glas me prekine u kucanju ostavljajući mi prste da zaleđeno stoje u vazduhu. Ne može biti?! Podižem polako pogled ka unutrašnjem retrovizoru i u neverici blenem prizor koji otkriva.

„Ti mora da se šališ?!" - reči izleću pre nego što uspem da ih zaustavim.

„Molim?" - devojka podiže pogled ka retrovizoru i ja se ponovo susrećem sa poznatim parom očiju, koje najavljuje oluju.