Samo moja

4.

Relja

Posmatram siluetu žene koja korača ispred mene, okupana poslednjim zlatnim zracima sunca i potpuno izgubljena u svom svetu. Pogled mi putuje duž svilenkaste kože na prevoju između vrata i ramena, preko golih leđa u V izrazu, do bezobraznih obrisa njenih kukova i guze u toj tesnoj haljini, čiji se rubovi boje sivom nijansom, dok se lenjo vuku po prljavom i prašnjavom putu. Nedostižna, kao da je čitavu svetlosnu godinu udaljena od mene. Nešto se promenilo u onoj kancelariji. Osećam to i kopka me da saznam o čemu je reč. Poput svraba, širi mi se telom i celog me prožima.

Premotavam film u glavi, analizirajući naš razgovor uzduž i popreko. Cepkam ga na najsitnije komade, u nadi da ću uspeti da odgonetnem razlog koji je doveo do zgušnjavanja vazduha u prostoru oko nas i njene nagle promene u ponašanju. Postala je nekako čudna. Povučenija. Sramežljivija. Čak je i naša celokupna komunikacija postala krajnje sterilna. Bez propratnih provokacija i javnog iskazivanja netrpeljivosti. Bez standardnog varničenja. I ma koliko god se trudio, menjao uglove posmatranja i čitao između redova, ne pronalazim ama baš ništa što bi objasnilo ovakav razvoj događaja. Slepa ulica. Međutim, umesto da me sve to odbije (kao što bi inače bio slučaj), ja sam još više zaglibio. Nisam mogao da odvojim pogled od nje. Halapljivo sam je gutao očima, kao isposnik koji je ugledao svoj omiljeni slatkiš za vreme posta. Njen spušten pogled, rumeni obrazi i zubima povučena donja usna (Bože ta usna!), predstavljali su čist poziv na greh. Privlačili su me poput kakvih nevidljivih magneta. Ali ono što me je potpuno izbacilo iz koloseka, bio je neočekivan miris... nervoze?! Svaka ćelija u telu mi se aktivirala na tu spoznaju. Predator u meni se probudio i bio je gladan. Veoma gladan.

Čim sam stopalom kročio izvan servisa, i vrata se zatvorila za mnom, našao sam se u potpunom rastrojstvu sa samim sobom. Između dve vatre, pameti i potrebe. Rastrzan između onoga što je ispravno i onoga što želim. Telo se oglušilo o moje komande. Umesto da se pozdravim, okrenem se i nastavim svojim putem, nastavio sam da je pratim. Vođen divljim nagonom, poput ajkule koja je upravo namirisala krv, noge su nesvesno ubrzale hod, a ruke su posezale ka njoj. Stigao sam je u par koraka i uhvatio je za zglob, ujedno pazeći da joj ne zgazim venčanicu. Što je bilo u totalnoj suprotnosti sa mojom prirodom. Ja nisam osoba koja vodi računa o ženskoj haljini. Mnoge sam svukao u samo jednom potezu. Gužvao ih i cepao, takođe. Ali nikada nisam pazio kako postupam sa njima. Nikada! Kao da bi je otisak mog đona isprljao više, nego što bi to moje ruke uradile. Osetio sam opet isti elektricitet. Ova devojka kao da je pod konstantnim naponom. Okrenula se ka meni i našli smo se nos uz nos. Njen jak parfem mi se uvukao u nozdrve i potpuno me opio.

„Bežiš li ti to od mene?"

„Zašto bih bežala? Trebam li?"

„Ne, naravno."

Još koju trenutak smo se posmatrali ćutke. A onda, ne razmislivši dvaput, odvalih ortodoksnu glupost iz vedra neba - „Da nisi možda za piće?"

„Izvini?"

Bravo legendo! Devojka je upravo ostavljena pred crkvom, a ti je zoveš na piće. Da li si mogao ispasti veći idiot?

„Ne mislim tako... Hoću da kažem..." - gleda me ne trepćući, dok joj se licem širi izraz blagog šoka. Nakašljavam se, pokušavajući da dobijem na vremenu. Oprezno nastavljam - „Sačuvala si mi posao. Za štetu jesi ti kriva, ali nisi morala njome da se pozabaviš. Mogla si da se okreneš i da odeš. Da išetaš iz mog života na isti način na koji si u njega ušetala... " - poput furije (al tu sam misao zadržao za sebe) - "Kako si ispala čovek, na moje veliko iznenađenje - moram priznati, mislio sam da bi bio red da te častim pićem. A iskreno govoreći, mislim da viski koji si popila, nije dovoljan da svariš današnji dan." - na ovo poslednje je skupila usne u tanku liniju. Bes je sevnuo iz njenog pogleda. Napravio sam korak unazad i podigao ruke - „Neću te ništa pitati, ali te mogu saslušati ukoliko to budeš želela. To je najmanje što mogu da učinim kako bih ti se odužio."

Opušta usne i vidim kako analizira moj predlog. Odahnuh, opasnost je prošla.

„Samo jedno, a onda se razilazimo." - dodaje preteći podižući kažiprst u vazduh. Klimam glavom i ne gubim više ni tren. Vadim telefon i zovem nam taksi.

Čitavim putem hvatam pogled taksiste u retrovizoru. Razumem, ali stvarno druže? Možeš li biti manje transparentan? Okrećem se prema njoj. Žmuri, glave naslonjene na prozor, nesvesna kako mojih pogleda tako ni pogleda radoznalog taksiste. Koristim priliku da je bolje osmotrim. Rekao bih da ima nešto malo jače od 30 godina. Primećujem, takodje, da nema niti jednu jedinu boru na licu ili sedu vlas u crnoj kosi - život ju je svakako mazio. Barem do sada. Nastavljam očima da šaram preko njenog opuštenog lica - sitan mladež iznad blago razmaknutih usana (koje su sa ukusom urađene), prćast nos, istaknute jagodice, kao i dugačke, guste i blago povijene trepavice ispod kojih se kriju uzburkani plavi okeani. Odiše sibirskom hladnoćom. Vitka je i ne preterano visoka. Na desnoj ruci i dalje nosi verenički prsten. Šake su joj položene na kolena i čvrsto stisnute u pesnice, a krv-crveni nokti zariveni u iste. Plitko diše. Kosa koja je pokupljena u nižu punđu, kao da je upravo pretrpela borbu sa vetrenjačama. Hrskavica na levom uhu je probušena i krasi je omanja alka. Ne mogu a da se ne zapitam, kolika to budala moraš biti da ovakvu ženu ostaviš pred oltarom?

„Stigli smo." - glas taksiste mi prekida tok misli. Uspravljam se u sedištu. Pogled mi se zaustavlja na taksimetru. Za razliku od mene, korektno nam naplaćuje vožnju. Zbog tog dobrog dela će u miru odraditi smenu i vratiti se kući na vreme. Bez problema.

No, da li sam ja zapravo u problemu?

Pod utiskom tog pitanja plaćam vožnju i izlazim iz kola. Otvaram joj vrata i puštam je da uđe prva. Nakon par koraka zastaje ispred velikog ogleda u predvorju, gotovo skamenjena.

„Moram do toaleta prvo. Ti se smesti, naći ću te već." - i sa tim rečima nestaje.