Samo moja

16.

Anastasija

Zvuk obrtanja ključa u bravi odjeknuo je pustim hodnikom i poput zloslutnog eha se odbijao o sterilno bele zidove. Zarobljenih ruku, laktom sam se naslonila na kvaku, a potom potpomognuta ličnom pozadinom odgurnula vrata, umalo se ne stropoštavši na nju. Let mi je stigao gotovo pred svitanje. Nemajući srca da bilo kome prekinem san i izvučem ga iz udobnosti svoje tople postelje kako bih sebi obezbedila besplatan prevoz u tako rane sate, po izlasku sa aerodroma uhvatila sam prvi taksi i za nešto malo jače od četrdeset i pet minuta našla sam se u hladnom i mračnom stanu. Dome, slatki dome.

Ustajao i suv vazduh mi je dražio nosnice. Izuvši sandale i spustivši silne poklone koje sam donela sa Sejšela na komodu nadomak vrata, uputih se bosonoga preko dnevne sobe pravo do balkonska vrata. Otvorila sam ih širom, nespremno dočekavši talas svežeg vazduha, koji me je zapljusnuo svom svojom snagom, ošamutivši me. Prišla sam ogradi i spustila ruke na metalnu strukturu. Jutro tek što se razdanilo. Zatvorenih očiju upijala sam okolne zvukove. Lenjo kretanje vozila, koje je nagoveštavalo buđenje saobraćaja. Poj ptica, koje su svojom pesmom požele dobro jutro, kao i tihe čarke iz stanova prekoputa, koje su istoj prkosile. Kroz nepunih sat vremena grad će potpuno oživeti i promeniti svoj lični opis. Pretvoriće se u pravi haotični osinjak. Duboko sam udahnula, spremajući se psihički na ono što me danas očekuje. Biće ovo jedan prokleto pakleni dan.

Nakon što sam toplom vodom sprala poslednje tragove desetočasovnog leta, ogrnuta samo bademantilom, obrela sam se u spavaćoj sobi. U potrazi za odgovarajućom odevnom kombinacijom u kojoj ću zablistati svog prvog radnog dana nakon dvonedeljnog odmora, žustro sam pomerala vešalice po šipci, sklanjajući ih sve u jedan ćošak. Ne, ne, ne... Ovo definitivno ne, ne nikako i ponovo ne! Prokletstvo! Iako kažu da odelo ne čini čoveka, meni je ono od presudnog značaja. To kako ću se danas prikazati, diktiraće glas koji će me ko senka pratiti u narednom periodu. Lepljenje loše etikete nikako nije dolazilo u obzir. Zbog toga je bilo više nego poželjno da izaberem pravu kombinaciju. Onu koja neće otkriti koliko sam zapravo jadna (jer da se ne lažemo, kakva žena može biti nakon što je javno pregažena i ostavljena da u tišini liže svoje rane?!) i krajnje pogubljena (o čemu svedoči moje posve neprimereno ponašanje na Sejšelima), već će pokazati kako sam poput Feniksa ustala iz pepela i vinula se visoko, mnogo iznad nemile situacije. Ruku na srce, verovatno i previše dramim, ali to mi se ne može uzeti za zlo imajući u vidu okolnosti koje su me do toga dovele...

A onda sam je ugledala. Lepršavu belu bluzu, gotovo providnu, sa rasečenim rukavima, koji su se zatvarali oko ručnih zglobova, spreda ukrašena nizom sitnih belih dugmadi prekrivenih belim satenom. Ići će savršeno uz usku crnu suknju do kolena sa dubokim šlicem otpozadi, visoke lakovane potpetice boje krvi i beli čipkani bodi. Skinula sam je sa ofingera i bacila na krevet, ubrzo joj pridruživši i ostatak svog outfita. Kosu sam podigla u visoki rep, učvrstivši odbegle pramenove sitnim ukosnicama. Nakon što sam nanela poslednji sloj crvenog karmina, još jednom sam bacila pogled na svoj odraz u ogledalu.

„Barem spolja izgledaš besprekorno." – cinično promrsih sebi u bradu, pre nego što se okrenuh na peti i odlučnim hodom izađoh iz stana.

Čim sam nogom kročila u prostorije LejAne (naziv firme je nastao kombinacijom Lejlinog i mog imena) zavladala je teška studen praćena mrazom koji je ledio kosti. Devojka na recepciju se umalo nije udavila svojim kapućinom ugledavši me. Prosto predivno! Očiju kao u uplašene srne, bleda u licu, jedva da je uspela da sastavi prostu rečenicu i pozdravi me na ulazu.

„Gospođice Vilotić, ddd... Dobar dan!"

„Dobar dan, Saro." – kruto sam uzvratila pozdrav, i nastavila dalje svojim putem.