Samo moja

25.

Anastasija

Nakon što me je ostavio ispred firme i odjurio sa parkinga uz glasno turiranje motora, propraćeno molećivim vapajem izmučenih guma i ostavljanjem ličnog pečata na užarenom betonu, uletela sam u svoje prostorije poput ciklona. Dok sam prolazila između stolova zaposlenih koji su zadržavali dah budno prateći kako besnim korakom grabim u pravcu ličnog utočišta na čijim vratima je ponosno stajalo moje ime ugravirano elegantnim, crnim slovima na zlatnoj pločici, doslovno sam videla kako su papiri poleteli u vis za mnom, kovitlajući u vazduhu prezasićenim od negativnog naboja kojim sam isijavala.

„Ne želim da me danas niko uznemirava!" – zagrmela sam prolazeći pored Marijinog stola i ne sačekavši odgovor uletela u svoju kancelariju.

Zalupila vratima toliko jako da sam se u prvi mah pomislila da sam ih izbila iz šarki. Prvi dan. Tek je prvi dan, a meni su živci na samoj granici pucanja posle nepunih pola sata vožnje u prisustvu tog kretena. Sranje! Šta ću raditi narednih 364 dana, jer je prokletim ugovorom u obavezi da radi za mene čitavu godinu? Osim ako ga ja, kao njegov poslodavac, ne razrešim te funkcije pre vremena, naravno. Međutim, koliko god da je ta opcija bila primamljiva mom zdravom razumu, moj mazohistički deo mozga se tome čvrsto protivio. Bilo bi previše lako i predstavljalo bi njegovu pobedu. Ja bih iz svega toga izašla kao žena bez kičme. Neko ko je rešio da se pred prvim otporom povuče. Beživotno sam se sručila na stolicu. Na stolu me je uredno čekala sveže spremljena kafa koja se još uvek pušila, ali nije bila ni približno dovoljno jaka da umiri nervozne vibracije koje sam osetila pod kožom. Posegla sam za fiokom i izvadila pepeljaru. Iz tašne sam uzela paklu Sobrania i zapalila cigaretu.

„Razmaženi snob..."

Podsvest mi se otvoreno rugala tim rečima, promaljajući svoju ružnu glavu prljajući prostor mog utočišta. Povukla sam poduži cim i zalupila joj vrata ispred nosa. Jebeno, neće moći!

I mada je jutro počelo naopačke, ostatak dana je protekao bez dodatnih trzavica. Kako me niko nije ometao posle mog nezaboravnog ulaska, relativno brzo sam uspela da povratim sopstveni mir. Mogu se pohvaliti i time da je kreatorska blokada, sa kojom sam se borila tokom proteklog perioda, polako počela da bledi. Naravno, za to nikako nije bio zaslužan jutrošnji umni trening kome sam bila podvrgnuta, jer ni najmanje nisam iskalila bes na papiru zbog toga. Bilo kako bilo, napokon su si pojavili obrisi ideje za kojom sam očajnički tragala i bila sam više nego zadovoljna u kom pravcu se razvija, da bih gubila vreme razmišljajući o njenom pokretaču.

Povukla sam još par oštrih linija i odmakla se da pogledam buduće remek delo. Ubacila sam olovku među zube, i palcem počela da senčim konture. Malo ovde... i ovde. Možda i trunčicu samo na ovoj krivini. Kucanje me je prekinulo u pola pokreta, praćeno provirivanje Lejline glave iza vrata.

„Jel je bezbedno tu unutra?"

„Naravno, uđi." – zadenula sam zalutali pramen kose iza uha i još jednom odmerila crtež.

„Znam taj osmeh. Napokon se javila zar ne?" – pobedonosni osmeh mi se razlio licem. Podigla sam crtež i okrenula ka njoj.

„To ti meni kaži. Kako ti se čini?"

Lejla je ušla i zatvorila vrata za sobom. Prišla je mom stolu i spustila kartonsku kutiju sa naša dva latte-a, a potom punu pažnju posvetila hartiji ispred sebe. I na momenat sam pomislila da je zapravo vidi. Sirovu ideju u njenim grubim obrisima. Samo na momenat, a onda sam shvatila da se ipak previše nadam.

„Zaboravi da sam te išta pitala." – odglumila je uvređenost, ali se ipak smestila se u fotelju ispred mene. Izgledala je božanstveno u svojoj narandžasto-ciklama kombinaciji koja je postala viralni trend ovog leta. Izula je sandale sa visokom potpeticom i počela da masira stopala gunđajući.