Samo moja

11.

Relja

„Šta si očekivao? Seks za dobro jutro, ne razumem?"

Njene reči mi odjekuju u glavi, kao udarci klatna o metalni oklop crkvenog zvona, dok bezuspešno pokušavam da se usredsredim na put ispred sebe. Protiv svoje volje, pogled mi konstantno beži ka unutrašnjem retrovizoru i sićušnoj pojavi koja sedi na zadnjem sedištu automobila. Ka ženi koja dok ne otvori svoja slatka ustašca je poput anđela – tako mila, krhka i nevina, da ti se gotovo instiktivno probudi potreba da je sakriješ u svom zagrljaju i sačuvaš je od svega što je loše i prljavo na ovom usranom svetu. 

Ali kakav zajeb u proceni, batice. Kakav jebeni zajeb! Toliko opasan, da mi dođe da samog sebe šutnem u guzicu zbog toga. Ona se ne spasava, o ne. Ona nije bespomoćna princeza u nevolji koja čeka na svog hrabrog viteza. Zapravo, ona je ta od koje ti trebaš da se spasiš. Jer ta žena kada se razgoropadi, majko sveta, pretvara se u malu, zlu, ludu kučku, koja je sposobna da do temelja spali sve pred sobom, ostavljajući iza sebe samo pepeo i dim.

Sada, kada bolje razmislim, možda je i mučenik koji ju je ostavio pred oltarom, postao svestan njene prave prirode, te je rešio da pobegne kako bi na vreme spasio živu glavu. Mislim, ko može za to da ga krivi? Da bi preživeo, u životu ili bežiš ili se boriš, a ko bi pri zdravoj pameti i čistoj svesti mogao da poželi da ostane pored ovakve žene? Neuračunljive, impulsivne, krajnje bezobrazne... Koja kao da se iz puke dosade igra sa tvojim živcima i testira granice njihove izdržljivosti. Da se razumemo niko nije savršen, ali daleko da su to osobine koje želiš da sutra krase tvoju buduću supruga i majku tvoje dece...

I dalje ne skidajući pogled sa nje,  postajem svestan činjenice koliko sam zapravo nebitan u njenoj hermetički zatvorenoj životnoj orbiti. Kao da sam joj malo crnog ispod nokta, ni ne primećuje da postojim. Mirno kucka na svome laptopu, sa vremena na vreme podižući pogled kako bi proverila dokle smo stigli. Što je, iskreno govoreći, sa jedne strane nizak udarac za moj muški ego (jer ja nisam neko čije se prisustvo ignoriše!), a što se pak sa druge strane granični sa jebenim ludilom (zašto mi je uopšte bitno da me primeti?!) . Nesvesno stežem volan, besan na sebe i svoje ponašanje u njenom prisustvu. Gde mi je, koji kurac, pamet bila?! Gubitak kontrole i spuštanje garda nije nešto što inače sebi dozvoljavam, pogotovo ne pred drugim ljudima. I premda ljudi smatraju da su bezdušnost i kretenizam nešto sa čime rodiš, moja filozofija kaže da se te osobine razvijaju u čoveku tokom njegovog života. Polako ih gradi i oblikuje u skladu sa vremenom i okolnostima u kojima se nađe. Ali koliko god trenirao sebe da ostanem hladan i nedodirljiv na ljudski idiotizam, nisam mogao da ostanem imun na toliko nadmenosti, gordosti i arogancije na jednom mestu. Hteo-ne hteo, prosto me je gurnula u ponor i probudila sve loše u meni.

Zarobljen u sopstvenim mislima ne primećujem rupu na putu u koju upadam prednjim točkom. Udarac je toliko jak, da mislim da su mi se organi u telu nepovratno pomerili.

„Može li to malo lakše?"

„Izvinjavam se."

„Nisam dobro čula, šta si rekao?"

„Da, sigurno nisi." – mrmljam gotovo nečujno sebi u bradu.

Još koji minut vožnje provodimo ćutke pre nego što izbijem na aerodrom. Kako se ovoj agoniji polako bliži kraj tako i napetost polako napušta svaku moju ćeliju. Ramena mi se opuštaju, disanje umiruje, a otkucaji srca uspostavljaju pravilniji ritam.

„Mogla bi da se spakuješ, uskoro stižemo." – podiže pogled i gleda kroz prozor. Ne odgovara mi ništa, već zatvara svoj laptop i stavlja ga u tašnu. Parkiram auto na prvo slobodno parking mesto na koje naiđem, a potom izlazim uputivši se ka zadnjem delu kola. Vadim kofer i spuštam joj ga pored nogu.

„To bi bilo to. Pa, srećan put." – zatvaram gepek i krećem ka vozačevim vratima ni ne pogledavši je.

„Relja, ja..." - zastajem na pomen svog imena i okrećem se ka njoj. Donju usnu uvlači iza zuba pre nego što nastavi - "Hvala na vožnji."

„Ne zahvaljuj mi se. Mani me te lažne finoće, može li?"– dobacujem cinično dok otvaram vrata spreman da uđem u auto. Dosta mi je ove bolesne šarade za dva naredna života.

„Lažne finoće?" – upita sa jasnim prizvukom uvređenosti u glasu.

„Da, lažne finoće." – naglašavam svaku reč, već na granici pregorelosti.

„Stvarno ne vidim potrebu za grubim rečima. "

„Ma koga ti zajebavaš?" – zatvaram vrata uz tresak od koga ustukne. Smanjivši razdaljinu između nas u par koraka, nastavim mlatarajući rukama u vazduhu – „Do malo pre umalo nismo jedno drugom oči iskopali, a sad mi kažeš hvala. Ko je ovde lud, reci mi?"

„Ma znaš šta? Jebi se!" – ljutito mi okreće leđa, a ja hvatam u poslednjem trenutku i povlačim ka sebi, malo jače nego što sam želeo. Tela nam se sudaraju po drugi put danas. Šaka mi bridi u dodiru sa njenom kožom. Polako podiže glavu ka meni. Da pogled može da ubije, siguran sam da bih uveliko bio zakopan tri metara pod zemljom.

„Ko sada pribegava grubim rečima?"

„Na bezobrazluk odgovaram bezobrazlukom."

„Vidim i da kradeš fore kad ti to odgovara."

„Zašto da ne? Da li je zabranjeno?" - drsko upita, podižući bradu, te nastavi ne čekajući na moj odgovor -" Tako sam i mislila. Zato bolje odstupi na vreme, pre nego što ti ukradem nešto mnogo veće."

„ Ma jel? Kao na primer šta?"

„Šta god poželim." – približava mi se, unoseći mi se u facu. Usne su nam svega dah udaljene. Nadmen osmeh mi se širi licem, dok pomeram glavu u stranu i zastajem tik pored njenog uha. Primećujem kako su joj se dlake sa zadnje srane glave nakostrešile od moje blizine, a da nisam ni progovorio. Ne mogu da joj vidim zenice iz ovog ugla, ali mogu da se kladim da su proširene. Žila na vratu joj pulsira. Zbog spoznaje da je moja blizini čini toliko nervoznom, moj ego poskakuje kao da je na trambolini.

„Samo sanjaj, lutko." – samouvereno prošapućem, pre nego što je hladno pustim i vratim se u auto.

Narednih pola sata vozim kao manijak. Sečem ljude, ulećem u makazice i kršim ko zna koliko saobraćajnih pravila usput. Odbijam vožnje, jer nisam u stanju nikoga da vozim. Ne sa glavom koja je zbog nje u jezivom haosu i želucem koji se grči od gladi, opominjući me da će se, ukoliko nastavim da ga ignorišem, toliko smanjiti da će jednostavno nestati. Uočavam kiosk brze hrane, dajem desni migavac i parkiram se. Naručujem jednu gurmansku i čekam da mi je spreme. Miris roštilja koji se širi oko mene, tera mi vodu na usta.

„Da li želite nešto od priloga?"

„Senf, luk i dosta tucane." – ljubazna ženica dodaje naručeni prilog i pruža mi pljeskavicu - „Prijatno."

Dlanovi mi gore od toplote upravo spremljene hrane, dok silazim do kola. Spuštam prozor i puštam radio, rešen da se vratim na fabričko podešavanje. Naslanjam se na vrata uzimajući prvi zalogaj kalorijske bombe. Zatvaram oči i prepuštam se uživanju u rapsodiji ukusa u kome se kupa moje nepce. Ovo je tako dobro. Otvaram oči i primičem pljeskavicu usnama spreman za novi zalogaj, ali zastajem na pola puta, primetivši mali beli koverat koji leži na zadnjem sedištu automobila. Da li je moguće da je uspela nešto da zaboravi?Besno otkidam zubima parče mesa u rukama, dok obilazim vozilo i otvaram vrata. Uzimam koverat i otvaram ga, gotovo se ne udavivši zalogajem kad shvatih šta se nalazi u njemu. Avionska karte za Sejšele za let u 19h.

Gledam na sat - 18:15 . 

Sranje.