Samo moja

23.

Anastasija

Ponašaš se krajnje nerazumno, idiote! Ne ideš na ljubavni sastanak već na posao, a to što te on vozi ne menja ništa. Apsolutno-jebeno-ništa!

Sela sam na ivicu kreveta, okrenuvši leđa planini od odeće koja je pretila da će se urušiti svakog časa i živu me zatrpati. Šta god da sam obukla na sebe u proteklih sat vremena, jednostavno je slalo pogrešnu poruku. Predubok dekolte i uzana suknja - neukusno i vulgarno za dnevnu kombinaciju; zakopčana do grla - ucviljeno tetkasto i tako ne ja; sako i pantalone - strogo poslovno i gotovo kritički nastrojeno; blejzer i farmerice - udobno, ali ujedno i previše neozbiljno. Gotovo sam ispraznila čitav američki plakar, a i dalje sam bila polugola (što je krajnje poražavajuća činjenica ako uzmemo u obzir da je orman bio dupke pun), a vremena za razmišljanje je ponestajalo. Razmaženo derište u meni urlalo je na sav glas i treskalo svojim malenim ručicama u svom frustrirajućem nezadovoljstvu. Otkad je oblačenje za posao postalo ovoliko zahtevno?

Pokušala sam sa promenom pristupa - zamisli da te dole čeka Vlada. Doduše, jedno dvadeset godina mlađi i sa mnogo više kose. Na dodir mekane, crne kose, postrance precizno podšišane, čiju urednost narušavaju jedino guste, neukrotive lokne koje prekrivaju samo teme. Dlanovi su me zasvrbeli na samo podsećanje mojih ruku uronjenih u to nemirno more lokni. Fokusiraj se Anastasija! Dole te čeka Vlada, a ti zasigurno ne gajiš želju da mrsiš kosu čoveku koji bi otac mogao da ti bude. Tako je, iako je ovaj Vlada muškarac u punoj snazi - realističan prikaz Popaja današnjice - on tebe ne privlači. Nikako te ne privlači. Ne postoji ništa na tom čoveku što bi probudilo leptiriće u tvom stomaku. Ni najmanje! Ni oni znojem i upornom disciplinom izvajani bicepsi koji zatežu rubove njegove košulje kada se nadlakti na suvozačevo sedište, niti čvrste butine ko u profesionalnog jahača. Ni oštre crte lica koje su u potpunom kontrastu sa toplim očima boje crne čokolade. Ni prav nos i fino isklesane jagodice kao u rimskog imperatora, niti retke jamicama koje se pojave svaki bogovetni put kada mu se usne izviju u onaj grešni osmeh koji obara sa... ne! Definitivno ne želiš da ideš tim putem. Ne, ne, ne! Ne razmišljaj o njegovom osmehu. Nikako o tom osmehu! Osmeh je klizav teren.

Ubaci u rikverc, devojko, ovog časa. Jesi li me čula? Jesi li? Anastasija? Anastasija? Anastasija, pobogu! Glava zove zdravi razum - javi se, proklet bio!

Prigušeni zvuk prispele poruke se čuo negde iza mene, prekinuvši moje dozivanje same sebe u mislima. Značenje izraza „pomeranje planine" mi je postalo kristalno jasno dok sam tragala za svojim telefonom izgubljenim u svim tim slojevima garderobe koja je ležala na mom krevetu pobacana bez ikakvog reda i poretka. Kada sam ga napokon izronila, kratka poruka - stigao sam - ispisana na ekranu me je poput šamara vratila u stvarnost. Dođavola!

Skočila sam sa kreveta kao oparena i ne dozvolivši sebi ni minut dodatnog preispitivanja, svukla sam sa vešalice lepršavu belu haljinu iznad kolena, bez leđa, koja se vezuje oko vrata. Istovremeno sam skidala brushalter i obuvala bele salonke, i samo Božja dobra volja me je sačuvala da se ne strmoglvim naglavačke i polom vrat. Negde u hodu sam pokupila nežno roze blejzer i tašnu za posao i zaputila se ka vratima. Tokom čitave vožnje liftom, odbijala sam da se okrenem ka ogledalu i pogledam se, kako ne bih sebe dovela u iskušenje da se vratim u stan i presvučem se ili zaključam do daljnjeg. Kada su se vrata lifta otvorila istrčala sam u predvorje, pojurivši ka ulaznim vratima poput uplašene gazele. A onda sam se ukopala u mestu.

Ispred mene se pružala slika i prilika mojih najprljavijih fantazija upakovana u primamljiv paketić težine oko nekih devedesetak kilograma i visine preko sto devedeset centimetara. Dominirao je prostorom. Ništa ispred, ništa iza i ništa pored njega nije bilo važno. Samo on, obučen u crno od glave do pete, naslonjen na haubu crvenog Maseratija čija je boja dodatno potpirivala tu neku mistično-mračnu auru kojom je bio obavijen. Sakriven od pogleda ostatka sveta svojim pilotskim Ray-Ban naočarama, nezainteresovan za ljude koji ga okružuju, lenjo je prelazio kažiprstom po ekranu mobilnog telefona i vrteo čačkalicu vrhom jezika. Bilo je nečega erotičnog u tom maznom pokretu jezika. U sudaru mekanog tkiva i oštrih ivica. Usta su mi se osušila na sam prizor, a telo progutala vatra kad su mi u mislima bljesnule slike njega između mojih nogu. Živi dokaz umeća tog istog jezika na mojim najintimnijim delovima. Nesvesno sam stisla butine, ne dozvoljavajući klici želje da procveta.