Samo moja

20.

Anastasija

Bože, koliko mrzim ponedeljak!

Da gurnemo u stranu činjenicu da mi se mozak i dalje kupao u bazenu sramne količine alkohola koju sam prethodnu noć potpuno neodgovorno ulila u sebe dok sam do sitnih sati sedela sa Lejlom u nekom našminkanom pabu na periferiji grada čijeg se imena – jasno je – ni ne sećam, odsustvo radne energije sa kojim mi je započela prošla nedelja u kombinaciji sa jezivom kreativnom blokadom sa kojom sam vodila ljutu bitku ostatak iste (pri čemu su šanse da ću izdejstvovati pobedu eksponencijalno opadale sa svakim novim danom koji je odmicao), dovodili su me do tačke usijanja.

Sedela sam za stolom i tupo gledala u novu, belu hartiju koju sam upravo postavila ispred sebe, nakon što se prethodna pridružila povećoj zgužvanoj gomili u crnoj, žičanoj korpi ispod stola. Grafitnom olovkom sam nervozno lupkala po uglancanoj površini impozantnog primerka stola od ružinog drveta, koji je krasio sam centar prostrane i suncem okupane kancelarije, pokušavajući da čistom snagom volje nateram inspiraciju da istupi napred i zaposedne moje ruke. Ali nikakva đavolja rabota nije mogla da mi pomogne da nacrtam prokletu kreaciju kojom ću zatvoriti reviju nove linije donjeg veša Jesen/Zima 2024. Reći da sam bila na samom rubu živaca bio bi mlak opis mog trenutnog ludila. Ljutito sam frknula i ustala sa stola. Da li sam već napomenula koliko mrzim ponedeljak?

Podigla sam puštenu kosu u neurednu punđu, pričvrstivši je olovkom koju sam do pre samo trenutka držala među prstima, a potom se uputila ka krojačkoj lutki koja je stajala u zabačenom uglu kancelarije. Energično lupkanje mojih potpetica ublažio je debeo, čupavi tepih šampanj boje, koji je bio u oštrom kontrastu sa ostatkom tamnog nameštaja u prostoriji. Iz korpe na crnom, mermernom stolčiću prošaranom zlatnim nitima, izvukla sam svetlucav materijal koji sam planirala da iskoristim u izradi finalnog proizvoda i prislonila ga na papirni kalup grudnjaka braon boje, presavijajući ga u fine nabore koje sam na krajevima fiksirala špenadlama. Odmakla sam se za korak, sa špenadlom viška između usana i niskom perli obavijenom oko prstiju desne šake, odmeravajući u kom pravcu se proces razvija. U pravcu potpunog promašaja, zaključih nezadovoljno naboravši čelo. Nešto slično je već bilo viđeno u jednoj od prethodnih kolekcija. Dođavola!

„Molim te, sarađuj sa mnom danas!" – zavapih u čistom očaju.

„Izvinjavam se ako vas prekidam u nečemu bitnom." – gotovo iskočih iz sopstvene kože kad začuh Lejlin glas. Nisam ni primetila kada se ušunjala u kancelariju. Koliko dugo me je posmatrala pre nego što je rešila da otkrije svoje prisustvo? A možda i bitnije od toga – kako je uopšte moguće da ova žena bude tako dobro raspoložena ponedeljkom ujutru? Ukrstivši pogled sa mojim, sevnula je blistavim osmehom – „Mogu doći kasnije ukoliko si trenutno zauzeta?"

Primetivši da je u jednoj ruci držala malu kartonsku kutija sa dva uredno složena lattea, odvojih pogled od nje, usmerivši ga na svoj ručni sat. Vreme za našu prepodnevnu kafu, koju sam potpuno smetnula sa uma, je uveliko prošlo. Izvadih špenadlu iz usta i zakačih je za pribadaču, dok sam joj drugom rukom pokazivala u pravcu stola – „Slobodno se raskomoti, danas definitvno nije moj dan."

Ostavila je naše kafe na stolu, a potom se graciozno spustila u kožnu fotelju koja je zaškripala pod njenom težinom. Kao i uvek, izgledala je besprekorno. Crne, cigaret pantalone visokog struka, posesivno su grlile njene vretenaste noge u crnim, lakovanim salonkama sa vrtoglavo visokom i tankom štiklom. Smaragdno zelena bluza bez rukava, sa dve tanke trake na okovratniku koje su bile uvezane u labavu mašnu u predelu grudi, uparena je sa kroko tašnom iste nijanse koju je nosila preko ramena. Plava kosa joj je bila sveže isfenirana i u talasima joj padala sa obe strane lica. Iz tašne je izvukla paklicu Sobrania i upalila cigaretu uvlačeći pozamašan dim. Otvorila sam prozor na kip a potom se uputih ka stolu. Izvadila sam pepeljaru iz jedne od fioka i pružila joj. Zatim sam, obišavši sto, nimalo graciozno sela na njega. Pogled mi je ponovo poleteo u pravcu krojačke lutke. Obeshrabreno sam uzdahnula i uzela kafu.