Samo moja

19.

Relja

Iz sna me je trgla preglasna muzika koja je dopirala iz bluetooth zvučnika na spratu ispod. Kako bih sprečio krvavi puč koji je pretio da mi bespovratno proguta čulo sluha, pružio sam ruku u stranu i zgrabio jastuk. Pokrio sam glavu njime i ubrzo besno zarežao u isti shvativši da je perjani štit neslavno kapitulirao pod nehumanim udarima treš muzike u pozadini. Visokofrekventni zvukovi su probijali svaku bogovetnu barijeru i dizali mrtve iz grobova, odjekujući mojom sobom bolje od kukurikanja petla kojim se oglašavao moj alarm svakog jutra tačno u devet sati. Sklonio sam jastuk sa lica i pogledao u budilnik - 07:30h. Blagi Bože, daj mi strpljenja.

Kada mi se Mija javila pre nešto više od tri nedelje najavivši svoj dolazak, uzeo sam je zdravo za gotovo, što se pokazalo kao kardinalna greška u praksi! Pretpostavka da ću, u najgorem slučaju, predstavljati samo usputnu stanicu u obilasku njenih bliskih prijatelja - jednočasovnu pauzu za kafu, pre nego što se uputi na svoju sledeću lokaciju - je momentalno pala u vodu kada se mala napast sinoć pojavila sa sve koferom stvari dovoljno velikim da obuče čitav komšiluk od glave do pete. Realnost me je poput malja spucala po sred stomaka ne ostavivši mi dovoljno vremena da udahnem i na nogama dočekam nadolazeći udarac.

Daleko od toga da ne volim svoju sestru; to malo stvorenje prosto ne možeš da ne voliš. Kao večita slatkica, ono hvalospeva vredno dete u porodici, uzoran đak i dobra duša na čiji odaziv možeš da računaš u bilo koje god doba dana ili noći da je pozoveš, poput krpelja, potpuno neprimetno ti se podvuče pod kožu svojom prirodnom spontanošću, slatkom nevinošću i dečijom ranjivošću, a da toga nisi ni svestan, čvrsto rešena da tamo i ostane. Ali kao neko ko je poslednjih pet godina živeo sam i po ustaljenim pravilima, izuzetno cenim svoje slobodno vreme, lični prostor i privatnost. I dok se prevrćem po krevetu, potpuno budan i bezmalo nenaspavan, pokušavam da obuzdam nagon da je lično izbacim na ulicu. Možda bi moglo da mi pomogne brojanje do deset? Mrzovoljno se uspravljam u krevetu, uzimam trenerku i gunđajući sebi u bradu je oblačim. Golog torza i stopala upućujem se u pravcu zvuka.

Zatičem je u kuhinji, dok vešto koordinira između mermernog ostrva i ploče za kuvanje. Njiše kukovima u ritmu muzike u pozadini. Okrenuta mi je leđima, potpuno nesvesna mog prisustva. Na sebi ima moju belu košulju (ili se barem nadam da je moja?!), a u ruci drži varjaču koja s vremena na vreme postaje mikrofon kad reši da otpeva po neku strofu ili refren. Sva ljutnja me napušta dok oprezno povlačim barsku stolicu i tiho se smeštam na nju. Nalakćujem i spuštam glavu u šake, željno upijajući pozitivnu energiju kojom zrači. Njena pojava je nešto najbliže kišnom oblaku iznad zemlje žedne vode. Prvi zrak sunca posle teškog mraza. Šačica vazduha za umorna pluća kada izrone iz morskih dubina. Razumete o čemu pričam?

Ulje u tiganju zacvrči u dodiru sa razlupanim jajima, kojima ubrzo dodaje komade slanine, sira i paprike. Od opojnih mirisa moj izdajnički želudac zakrči, čime odam svoje prisustvo. Okreće se ka meni i poskoči od iznenađenja, hvatajući se za grudi.

„Magarče jedan, zašto si mi se tako prišunjao? Želiš li da me pošalješ Bogu na ispovest pre vremena?"

„Ne, nikako. Samo nisam imao srca da prekinem tvoj mali jutarnji performans" - kvarno se smešim, dok mi ruka kreće u pravcu činije sa čeri-paradajzom - „Uzgred, je li je to moja košulja na tebi? "

„Alo, ne diraj salatu! Doručak će biti uskoro gotov." - zamahuje varjačom, ali su moji refleksi brži, te uspevam da izbegnem udarac, a čeri-paradajz završava u mojim ustima - „I da, tvoja je. Imaš li nešto protiv?"

Istovremeno prasnusmo u grleni smeh. Posmatrao sam je dok je dodavala rukolu i kockice feta sira u salatu koju je potom prelila sa maslinovim uljem, nemo se diveći njenoj sićušnoj pojavi koja je iz godine u godinu sve više poprimala majčin lik. Gustoj i neobuzdanoj kovrdžavoj kosi, koja joj je dosezala do polovine leđa i koja je trenutno bila vezana u neobaveznu punđu. Slatkim jamicama na obrazima koje bi se pojavile svaki put kada bi se od srca nasmejala. Krupnim očima boje lešnika, koje su isijavale životom. Nesputanoj prirodi kojom je zračila. Imala je preslikanu Eleninu mimiku i gestikulaciju.