Samo moja

1.

Anastasija

GODINU DANA RANIJE...

Nedelja, 12:10h - kasni!

Praveći od sebe budaletinu vanserijskih okvira, stojim ispred crkve i znojim se kao svinja na julskom suncu, čekajući ga u najlepšoj venčanici koju je ljudski um zamislio, a ruka skrojila. U onoj vrsti venčanice u kojoj svaka zaljubljena žena mašta da se uda za čoveka svojih snova. I od jednom, ispod sve te čipke, ručno vezenih Swarovski kristala, skupog i teškog materijala, osećam kako se gušim. Poput okorelog pušača, koji je potpuno skrenuo sa uma rešivši da istrči gradski maraton, počinjem da se borim za dah. Skrenuvši pogled, primetih kako me ljudi okolo gledaju sa letalnom dozom žaljenja, što dodatno pogoršava čitavu situaciju. Kao da mi užarenim metalom utiskuju reč „Sirotica" po sred čela. Malo je reći da sam poželela da se zemlja istog časa otvori i da me u jednom zalogaju proguta.

Nervozna do tačke pucanja, počinjem pomahnitalo da šetam gore-dole, besno udarajući štiklom po popločanom ulazu u crkvu, istovremeno se boreći sa suzama koje naviru i besom koji ključa u meni, kao mleko u ekspres loncu. Svaki novi udarac štikle o kamen je glasniji od prethodnog i upozorava da sam poput tempirane bombe, koja preti da eksplodira svakog časa i izazove katastrofu Hirošiminih razmera. Gde si jebote?! Gde?

„Ne znam kako to suptilnije da Vam saopštim, ali ukoliko se mladoženja uskoro ne pojavi, bojim se da ćemo morati da otkažemo venčanje. U 13h imam sledeće mladence..." - osetih kako mi se tlo izmaklo pod nogama. Ovo se ne dešava. Ne meni! Progutah knedlu, veličine pesnice, gledajući u popa nemoćna da sklopim prosto-proširenu rečenicu. Srećom, Lejla (moja kuma) to primećuje i ubacuje se u razgovor pokušavajući da ublaži novonastali cirkus. Kako moje uši više nisu u stanju da raspoznaju glasove, a mozak uspešno sabotira moju tehniku čitanja reči sa usana, blokirajući svaki pokušaj prenosa bilo kakve informacija putem sinapsi, prizori koji mi se smenjuju pred očima podsećaju na scene nekog starog nemog filma iz dvadesetih godina prošlog veka. Prva scena - Lejla lagano spušta svoju nežnu damsku šaku sa perfektnim francuskim manikirom na popovo rame, čime preusmerava njegovu potpunu pažnju sa mene na sebe. Druga scena - nevinim izrazom lica i mirnim tonom glasa mu nešto saopštava i umiruje ga. Treća scena - pop saosećajno klima glavom na kratko me pogledavši preko njenog ramena, a zatim se okreće na peti i vraća u crkvu... Duboko udišem shvatajući da mi je Lejla upravo kupila vreme i spasila guzicu. Zašto se onda osećam kao da još više tonem u živo blato?

Ponovo gledam na sat - 12:20h. Primećujem da se ljudi u masi vrpolje i šapuću, očiju širom otvorenih i uprtih u mene kao da sam jebena Mis Univerzuma. Skeniraju, zumiraju i pod lupom prate svaki moj pokret i emociju koja bi se iskrala na licu potpuno operisanom od bilo kakve mimike. U glavi počinje da mi se strahovito vrti, kao da sam u sebe unela količinu alkohola podobnu da budem evidentirana u Ginisovoj knjizi rekorda. Čujem otkucaje sopstvenog srca kako odzvanjaju kao udarci cipela Lord of the Dance-a o pod. Nastavljam da koračam skrećući misli sa njih na kučkinog sina koji me je mrtav-ladan gurnuo iz aviona ne nudeći mi padobran za spašavanje. Neka, meni sasvim strana, gladna i osvetoljubiva zver se budi u meni, dok u glavi prebiram svaki mogući vid mučenja čovekovog bića za koji sam čula ili videla. Da, upravo tako, ispred Božije kuće sam počela da kujem plan kako da se userem u život čoveku koga sam do pre pola sata volela svom snagom svog sićušnog bića. Kao opomenu na svoju neviđenu drskost i bezobrazluk, nedugo potom, uspevam da izvrnem skočni zglob. U poslednjem trenutku se hvatam o stub, nadomak ulaznih vrata, sprečivši potpunu autodestrukciju. Besno podižem pogled ka nebu... Realno? Pravda za Anđela? Posle svega?!

Kratka i sama po sebi dovoljna reč - sramota, odjekivala mi je u glavi toliko glasno, da sam mislila da se eho čuje sve do komšijskih država. Na samu pomisao da sutra osvanem na naslovnim stranama svih domaćih novina kao udarna vest - „Ostavljena mlada", javio mi se nagon za povraćanjem. Suludo je pričati koliko sam želela da mi neko priđe i kaže da je sve ovo samo skrivena kamera, a Anđelo iskoči iz nekog grma i poviče „Ha, prešao sam te!" - ali, naravno, niko nije prišao niti je ko iskočio. Pokušala sam ponovo da zakoračim, ali mi je noga propala. I ko da mojoj sramoti nije bilo kraja, uspela sam da polomim štiklu cipele na čijem se gazištu do skoro, neskromno ću priznati, nalazila nalepljena etiketa koja je otkrivala bezobraznu cifru u visini prosečne plate državnog radnika. No, kako cipele nisu izdržale ni 24h, mogu slobodno reći da cena robe ne mora nužno biti proporcionalna njenom kvalitetu. Ostala sam nemoćna i ukopana u mestu prepuštena borbi sa sopstvenim mislima koje su mi tiho pevuše „Posmrtni marš".

Ostavljena? Štiklirano.

Prevarena? Štiklirano.

Pokradena? Štiklirano.

Osramoćena? Štiklirano.

Isfrustrirana? Štiklirano.

„Da li si dobro?" - Lejlin glas me je prekinuo u prozivci, ostavivši moj podugački spisak (koji je komotno mogao da parira Kineskom zidu) da lebdi u vazduhu.

„Čuj dobro? Odlično sam!" - gotovo sam prosiktala - „Šta misliš kako se osećam?"

„Ana, doći će." - pokrila mi je dlanom šaku, pokušavajući da me umiri -„Sigurno je zapao u gužvu... Znaš koliko je nepredvidljiv saobraćaj u gradu." - odmahivala sam glavom, osećajući kako mi se suze skupljaju u krajevima očiju.

U 12:30h, pop je ponovo izašao iz crkve, smrknutog izgleda lica i povijenih ramena. Znala sam šta se sprema da kaže, ali nisam bila u stanju, niti sam želela to da čujem. Jer ukoliko bi te reči dobile zvuk, postale bi zvanične. Brže - bolje ugurah bidermajer od belih ruža Lejli u ruke koja me je u neverici gledala dok sam se izuvala, podizala venčanicu i započinjala trku srama sa sve cipelama i haljinom u rukama. Probijala sam se brzinom svetlosti kroz masu razočaranih, zajedljivih i radoznalih pogleda. Srce mi je bilo u petama, a duša u nosu. Samo sam želela da što pre nestanem. Da pobegnem negde daleko, gde me niko neće naći i gde ću napokon moći da budem sama sa svojim mislima. Jedna suza je uspela da se iskrade i osetila sam kako izdajnički klizi niz moj obraz. Njenim begom, brana je pukla i uskoro su joj se pridružile i mnoge druge. Negde usput, skinula sam veo sa glave i bacila ga iza sebe, ostavljajući ga sklupčanog zajedno sa svojom sramotom da leži na hladnom betonu.

Jurila sam nepoznatim ulicama, kao da mi život od toga zavisi. Bez ikakvog prethodnog nagoveštaja ili upozorenja, pred očima su počele da mi iskaču naše zajedničke slike.

Anđelo i ja u univerzitetskoj čitaonici, gde smo se prvi put upoznali. Anđelo i ja u parku na našem prvom sastanku. Anđelo i ja u bioskopu - mrak, kokice i naš prvi poljubac.

Osećala sam kako gubim dah dok mi se pogled maglio od novog naleta suza. Slike su nastavljale dalje da se nižu...

Naš prvi zajednički izlazak i prvo pijanstvo. Naše prvo more i gubitak nevinosti na plaži... Prvo stidljivo prošaptano „Volim te". Nova godina i praznici u njegovom zagrljaju. Njegov osmeh koji je muzika za moje uši... koji je BIO muzika za moje uši.

Duboko uzdišem pokušavajući da zaustavim slajd-šou koji se odvija u mojoj glavi, ali mozak ne želi da sluša i nastavlja bombardovanje sa sledećom serijom fotografija...

Naša prva svađa -psovke, dranje i lupanje vratima. Anđelo koji se vraća i donosi Reu kao malu belu zastavu. Seks pomirenja, koji prati još mnooogo seksa pomirenja. Santorini prošle godine. Veče na plaži pod nebom okupanim zvezdama. On koji kleči preda mnom i otvara kutijicu. Prsten. Ja koja skačem na njega i obaram ga na pesak vičući - „Želim!"

Skrećem u prvu uličicu na koju sam naletela i pre nego što okrenem glavu, uši mi ispunjava zvuk potpisivanja guma po vrućem asfaltu.