Samo moja

3.

Anastasija

Bože, šta sam uradila?!

Spustih pogled na polupanu šoferku, pokušavajući da utvrdim stepen štete koji sam izazvala. Pogled mi se zadržao na poslednjem komadu stakla koji se klatio na gornjem desnom uglu i koji se, potpomognut daškom letnjeg povetarca otkinuo i pao. Šteta je totalna. Bravo! Ovaj put si samu sebe nadmašila, Anastasija! Zatvaram oči i duboko udahnem. Nokte zarivam u skalp toliko jako, da počinje da mi bridi pod prstima. Iskaljivanje besa na potpunom neznancu, koji se spletom nesrećnih okolnosti našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, neće izbrisati niti ublažiti činjenicu da se Andjelo usrao na pomisao da pred širokim auditorijumom kaže „Da" na čuveno „I u dobru i u zlu".

Ne znam da li je do retrogradnog Merkura ili nekog drugog astrološkog fenomena, ali danas kao da se čitav univerzum urotio protiv mene. A kako nevolja nikad ne dolazi sama, već uvek putuje u paru, živo me interesuje da li se ovde niz prekida ili tek počinje. Nervozno cupkam u mestu, odbijajući da otvorim oči i pogledam u neznanca. Bilo da se radi o strahu ili čistoj predostrožnosti, dalju komunikaciju sa njim ću voditi isključivo hladne glave. Udahni... Izdahni... Pa ponovo... Udahni... Izdahni... Smiri se.

„Ja ću to rešiti."

„Mislim da si već dovoljno učinila." - odgovora grubo dok otvara vrata automobila i gasi vozilo. Uzima ključ i stavlja ga u zadnji džep pantalona od tamnog teksasa. Prolazi prstima kroz razbarušenu kosu boje čokolade i vadi paklicu Marlbora. Pali cigaretu, naslanjajući se na haubu. Pogled mu besciljno luta negde u daljini. O čemu li razmišlja? Bože, kakvo je to pitanje? Verovatno se kaje što me nije pregazio i pobegao glavom bez obzira. Iskreno, učinio bi nam oboma uslugu... Povukao je još jedan dim. Oko nas je zavladala neprijatna tišina. Tu i tamo bi je koraci slučajnih prolaznika prekinuli na sekundu-dve, a potom bi se vratila čim bi se udaljili i iščezli negde u daljini. Nisam zapalila cigaretu šest godina, ali sada, gledajući njega sa tom cigaretom među prstima, u meni se budi želja za starim porokom.

Kad je bal, neka je maskenbal!

„Mogu li dobiti jednu?"- upitah prilazeći mu. Okreće se ka meni, pažljivo me odmeravajući. Bukvalno vidim kako mu se zupčanici u glavi okreću dok analizira promenu u mom ponašanju.

Premda sam u belom, nisam golubica, ali da NN osobo, upravo ti pružam maslinovu grančicu mira!

Kratko se zadržava na mojim očima, proučavajući ih, a potom mi pruža paklu - „Uzmi, tebi je očigledno potrebnija više nego meni. "

„Hvala."

Naslanjam se na auto, pored njega. Prinosim cigaretu usnama, a on je dočekuje sa svojim Zippom i pali je kao pravi džentlmen. Uvlačim kao da mi je poslednja, uživajući u osećaju oduzetosti i blage vrtoglavice, koji nastupaju čim mi nikotin ispuni i poslednji slobodni kubni centimetar pluća. Gotovo da sam zaboravila koliko mi se sviđa taj bestežinski osećaj prouzrokovan duvanom. Momentalni ljudski reset u krajnje stresnim situacijama. Otpuhnula sam oblak gustog dima i posmatrala kako mi lagano nestaje pred očima. Primetivši kako se nijednom do sada nisam zakašljala, zaključih da u životu postoje tri stvari koje su poput vožnje bicikle. Jednom kad se nauče, čovek ih nikad ne zaboravlja - ljubljenje, pušenje i jebanje (možda ne baš tim redosledom, ali to je sada potpuno nebitno). I ma koliko god se smešnim činilo, sve tri stvari su, takođe, i jako usko povezane.

„Pusti me da ovo sredim." - pokušavam ponovo, pokazujući rukom na katastrofu čiji sam ja lično tvorac. Podiže obrvu u neverici, na šta ja nastavljam - „Prijatelj mi drži auto servis. Ti sredi šlep službu i pozovi nam taksi. Nemam telefon kod sebe... Ostalo prepusti meni." - oklevao je još koji tren, ali me je na kraju poslušao.