Samo moja

13.

Relja

DVE NEDELJE KASNIJE

„Jebote! Koliko. Si. Dobra." – procedih kroz zube, stojeći leđima naslonjen na hladan zid od cigala svoje dnevne sobe. Glava mi je blago zabačena unazad, a pogled uprt u tavanicu. Na jebenom sam sedmom nebu, dok mi nepoznata devojka, smeštena između mojih nogu, na kolenima, obrađuje kurac jezikom uzduž i popreko, gladeći mi dlanovima napete butine. Kako reče da se zove? Tijana? Aleksandra? Jasmina? Pokušavam da se setim njenog imena, ali mi nikako ne polazi za rukom. Dođavola! Spuštam pogled i sudaram se sa njenim vatrenim očima, u kojima gori sirova požuda. Tiho vape za još. Spuštam šaku niz njenu glavu, sve do tananog vrata, a onda je obmotam njenom kosom. Guram joj ga dublje u grlo, prvo polako kako bi se navikla na veličinu, pa sve brže, brže, završavajući sa nemilosrdnim jebanjem u usta. Tako sam blizu...

Uporne vibracije telefona u zadnjem džepu pantalona, me prenuše iz ekstaze. Pokušavam da ih ignorišem, ali prokleta stvar ne prestaje da zvoni, ometajući me u dostizanju vrhunca. Prokletstvo! Vadim telefon i javljam se na poziv, ni ne pogledavši kome.

„Molim?" - grubo odgovaram, i dalje je joj držeći usta uposlenim, diktirajući tempo.

„Relja." – skamenim se na pomen svoga imena, prepoznavši taj baršunast, predeći ženski glas sa druge strane slušalice. Nesvesno smanjih pritisak koji sam vršio na glavu bezimene devojke. Jebeno sam trebao da pogledam u ekran pre nego što sam odgovorio na poziv! Primetivši promenu u mom držanju, devojka ispod mene, podiže pogled. Dajem joj znak da ćuti stavivši prst na usne.

„Odakle ti moj broj?"

„Moramo da popričamo." – odgovara, ne obazirući se na moje pitanje. O lutko, taj voz je odavno prošao. Između nas ništa nije ostalo nedorečeno. Osećam kako mi talas vrućine preplavljuje telo, počevši od grudi, polako se spuštajući sve do nožnih prstiju. Pokušavam da se smirim pre nego što nastavim dalje sa razgovorom. Samo fali da primeti da njena pojava još uvek može da me izbaci iz takta.

„Nemamo mi o čemu više da pričamo."

„Relja, ja..."

„U poslu sam. Doviđenja." – naglo prekidam vezu, ne udostojivši je ni minuta više svog vremena.

Dve jebene godine od nje nije bilo ni traga ni glasa. Dve jebene godine sam pokušao da uspostavim bilo kakav kontakt da bih saznao šta se desilo. Šta je pošlo po zlu. Zašto je otišla. Dve jebene godine je moj svaki pokušaj završavao u slepoj ulici. Da bi se ona, nakon te dve godine, javila iz vedra neba i rekla kako da treba da razgovaramo. Neće moći! Besan, podižem devojku sa poda i guram je na sofu. Spuštam telefon na sto pored i počinjem da svlačim farmerke. Širi noge i poziva me prstom. Nadvijam se nad njom i grubo zaranjam jezik u njena usta. Izbacujem sav bes iz sebe u tom poljupcu. Sisam joj jezik, grizem za donju usnu, bradu, dok ona zariva nokte u moja leđa. Odaljim se od nje, tek toliko da navučem kondom, kada vibracije telefona ponovo počnu da ispunjavaju prostor oko nas.

„Jebem ti!" – prosikćem sebi u bradu i uzimam ponovo telefon u ruke. Poučen pređašnjim iskustvom, prvo pogledam od koga je poziv. Namrštim se na sestrino ime koje svetli na ekranu.

„Reci!"

„Ja bih bila mnogo prijatnija da vidim tvoje ime na svom telefonu seronjo."

„Mia, ne izmotavaj se. U poslu sam, gde gori?"

„Opet si nešto priveo? Nepopravljiv si, znaš?" – frkne, te nastavi – „Stižem u grad za dve nedelje, pronađi mi termin u svom prebukiranom rasporedu bluda i razvrata. Moramo da razgovaramo. Bitno je." – duboko udahnem. Ima li još neko? Ne stižem da joj odgovorim na opasku jer se veza prekida. Isfrustrirano bacam telefon na sto i okrećem se nazad ka devojci. Oh, gde smo ono stali?