•POTPUNI STRANCI•

15. dio

Dan je prošao mirnije nego inače. Moja majka i Diego su od rano jutros napolju. Brine me činjenica da će da naprave neku glupost, samo kako bi razdvojili mene i Alexa. No, svi vide da od toga nema vajde.

"Alex!'', začulo se vikanje od nekud s hodnika. Posto sam čitala nešto na internetu, odložila sam mobitel i izašla iz sobe kako bih provjerila što se desava.

"Alex!", potvrđeno je ko se dere kroz hodnike, Diego. Tko će drugi. Pa ipak je ovo njegova kuća, a mi ostali ukućani nemamo pravo na mir i slobodu.

"Šta se dereš?", izašao je Alex iz sobe, bez majice, samo u šortsu. Pogledao je ka meni na kratko.

"Došla ti je djevojka, buduća majka tvoga djeteta.", govorio je Diego.

"Da je, stoji iza tebe!", rekao je Alex aludirajući na mene. Diego se okrene i shvativši da sam ja iza njega, puhne.

"Unormali se, sine. Djevojka je trudna, nosi tvoje dijete. Siđi dolje i ispričaj joj se.", trudio se da bude normalan. Baš mu nešto dobro ide.

"Ne pada mi na pamet da se ja njoj ispričavam. Ona bi meni trebala jer je...", pokušao je da kaže, no ostatak rečenice ostane u vazduhu.

"Odmah, Alex!", viknuo je Diego doslovno streljajuci me pogledom. Prošao je pored mene samo, bez riječi.

"Lud je.", okrene Alex očima.

"Dođi!", primim ga za ruku i povučem u snažan zagrljaj.

"Nisi sam, uz tebe sam. Ne brini se!", pogledao me je u oči.

"Čak iako je ona zaista.. ma nije sigurno, vjeruj mi. Ovo je igrica sve.", nekontrolirano je pričao.

"Vjerujem ti sve. Sad se obuci i čekam te da idemo kod te Inne.", rekla sam kratko. Poslušao me je i obukao majicu. Čisto da ne bude da je nepristojan pred ocem koji je I ovako previše zahtjevan.

"Osjećam se kao da trebam pred strašni sud.", prošaputao je dok smo silazili niz stepenice ka dnevnoj.

"Ne plaši se, samo saslusaj sta žele da ti saopšte.", tješila sam njega, a ni sebe ne mogu da utješim kako treba. Meni je gore nego ikome.

"Evo ga, taman pričamo o tebi.", rekla je moja majka sve sa fejk osmijehom preko lica, čim nas je ugledala na vratima sobe.

"Da, i? Da mi niste organizirali i svadbu jer se mene ovdje ne pita ništa.", vikao je iz sveg glasa. Stisla sam mu ruku svojom, dajući znak da se smiri.

"Pod broj jedan, smiri se dijete!'', ustao je Diego I prišao nam.

"Pod broj dva...", skrene pogled ka našim dlanovima koji su se snažno držali.

"Pustit ćeš sestru.", pokuša da nas razdvoji, ali stisak postane jači.

"Ona mi nije sestra, shvati. Ne živimo u 13. stoljeću, zaslužujem sam da biram tko će mi biti ljubav za život.'', sekunda fali da se potuku.

"Ti si odabrao, obilježio si svoju teritoriju prije nego si ikome išta rekao. Bravo, pretvaras se u idiota.", reče Diego te u tom momentu moju ruku Alex pusti i udari jako oca preko lica šakom. U trenu sam mislila da mu je oko izbio. Vrisnula sam hvatajući se za glavu.

"Alex!", vrisnula je i moja majka.

"Alex, nemoj molim te!", spustila sam se na pod pored njega te ga je pustio.

"Ajde, dođi Alex.", uhvatim ga za ruku i pokušam odvući.

"Talia, odvedes li ga, nisi mi više kćer.", preduhitrila me je majka tim riječima. Samo sam se okrenula ka njoj i bez riječi pustila i ruku Alexa, a potom samo istrčala iz kuće.