ℙ𝕃𝔼𝕊 🔚

3

Lev

Gledam kao hipnotisan i nikako ne mogu da sklonim pogled od nje.

Bio sam iznenađen kada sam je ugledao u hodniku i kada ju je Lea oslovila sa „učiteljice“, jer nisam zamišljao da je njena učiteljica neka mlada devojka. Zapravo, ja uopšte nisam ni zamišljao njenu učiteljicu, zato sam se i iznenadio toliko.

Pratim je već dobrih četrdeset minuta i očaran sam. Njeni pokreti su senzualni i kao da uz njih priča neku priču. Okreće se sa tolikom lakoćom, a deca je prate i rade isto što i ona.

Nema velike obline, prosečne je građe, možda i previše mršava za moj ukus, ali ima nešto posebno u njoj. Iz nje isijavaju seksipil i ženstvenost. Nežna je i brižna sa decom, iako je moje godište ili možda čak i mlađa od mene.

— Za danas smo završili. Bili ste sjajni kao i uvek. Lepo provedite vikend pa se vidimo opet u ponedeljak — kaže nakon sat vremena plesanja.

Ja se u ples ne razumem, jer sam do sada mislio da je to samo okretanje u krug bez svrhe.

Ali prevario sam se, jer ono što sam gledao malo pre bila je čista erotika.

Možda sam glup ili sam sam stvorio takvo mišljenje u glavi, ali dok sam gledao kako zanosno uvija svoje telo, ja sam se potpuno izgubio u tim pokretima.

Nisi normalan, Leve. Priberi se — opomenem sam sebe kada Lea dotrči do mene.

— Bato, završila sam — kaže srećno.

— Onda idemo, srećo — uhvatim je za ruku i krenemo napolje.

— Bato, zaboravila sam da uzmem svoje stvari. Sačekaj me, odmah dolazim — odjuri nazad, a ja ostanem da stojim na vratima.

— Oprostite — neko se zakuca u moja leđa.

Okrenem se i tamo ugledam zanosnu učiteljicu.

— Oprosti ti. Ja sam stajao na vratima.

— U redu je. Ni ja nisam gledala kuda hodam.

Odjednom zatrubi auto na ulici i oboje se okrenemo na taj zvuk.

— Treba da krenem. Doviđenja, gospodine Ivanov — kaže i krene ka autu koji je parkiran na ulici.

— Doviđenja, učiteljice — kažem i nastavim da je pratim pogledom.

Ušla je u auto, a onaj koji je bio za volanom nagazio je na gas i auto je poleteo.

Naravno da ima momka...

— Hajde, bato, da idemo. Nedostaje mi Lina — dođe Lea zadihana, a ja se trgnem i krenemo kući.

Tamo nas dočeka tužna Lina. Bila je sama sa dadiljom par sati i plakala je.

Ponekad se pitam da li smo pogrešili što smo bili toliko zaštitnički nastrojeni prema njoj. Na početku je bilo potrebno da budemo pažljivi, ali i kada je sve bilo u redu i kada je malo porasla, mi smo nastavili da je štitimo i pazimo kao ranije, a ona je postajala sve osetljivija i krhkija.

Osim sa nama u kući, ona se ne opušta ni sa kim. Čak je i u školi povučena i teško joj je da se opusti i stekne drugarice.

Uzmem ih obe i odvedem na svoj sprat. Adriana je još uvek u hotelu i doći će tek za par sati, a za to vreme ću se ja brinuti o njima.

Bilo je oko devet sati uveče kada su napokon otišle na spavanje. Istuširao sam se i legao u krevet da i ja malo odspavam.

Bio sam umoran, ali nisam mogao da zaspim.

Kroz glavu mi je stalno bila ta Marija i njen ples.

Dođavola...

Ustanem i otvorim laptop pa ukucam njeno ime. Kada se pojavi njena slika na ekranu, pročitam članak o njenoj karijeri. Odgledam i nekoliko videa na kojima pleše.

I opet sam očaran.

Ja ženstveniju i harizmatičniju ženu u životu nisam video. Ona je oličenje ženstvenosti i samopouzdanja. Sve žene sa kojima sam bio do sada padaju u vodu.

I želim nju.

U subotu sam nakratko otišao do hotela, a onda sam vodio sestre u bioskop. Nakon toga smo išli na sladoled, pa u park, i tako mi je prošao ceo dan.

U nedelju se otac vratio iz Novog Sada i proveli smo vreme kod kuće svi zajedno.

— Mama, hoćeš li me ti voditi na ples sutra? — pita Lea.

— Vodiću te, dušo. Nakon časova ću doći po tebe — kaže joj Adriana.

— Ako imaš posla, mogu ja da je vodim — predložim.

— Ne bih da te mučim, dušo. Znam da ne voliš ples.

— Ma nije mi muka, zaista. Ja ću je voditi, ti ništa ne brini.

Trudim se da izgledam opušteno, dok u sebi jedva čekam da sutra opet odem u tu školu.