ℙ𝕃𝔼𝕊 🔚

5

Lev

Ja sam skroz poludeo. Svaki drugi dan idem u plesnu školu.
Nema ništa loše u plesanju i svi se ljudi ponašaju normalno, sem mene. Ja kada idem, stvorim film u svojoj glavi i zamišljam da ona pleše samo za mene.

Nisam normalan, majke mi. Nakon što čas završi, treba mi neko vreme da se dovedem u red, jer se uvek napalim na nju.

— Adriana, idem po Leu i nosim je na časove — obavestim je pre nego što izađem.

— Leve, šta je ušlo u tebe? — pita me začuđeno.

— Ništa.

— Ne zavitavaj mene, dušo — kaže preteće.

— Ne znam o čemu pričaš, moram da idem — pobegnem od nje.

Ma ni rođena majka me ne poznaje bolje od nje. Mi smo se povezali na prvu. Iako je trinaest godina starija od mene, ima majčinski stav i brine se za mene isto kao i za moje sestre.

Odem i uzmem Leu iz škole i pravac na ples.
Počeo sam da gledam video snimke različitih plesova kod kuće, a čak sam i pokušao da plešem. Da sazna neko za to, ismejavao bi me do kraja života.

Nisam jedini muškarac ovde. Tu su i nekoliko očeva dece, a i brat Leine najbolje prijateljice, Aleksej.

— Cao, Leve, kako si? — dođe i sedne pored mene.

— Sjajno, brate — kažem iskreno, a on prsne u smeh.

— Sjajno? Malo sutra, čovеčе! Ja umirem od dosade, ali moram da je nosim ovu nedelju jer nema ko drugi — kaže smoreno.

On je mlađi od mene pet godina, ali naše porodice se druže već godinama, pa se i mi znamo i često viđamo.

— Šta ima novo? — pitam ga.

— Želim da otvorim teretanu, ali otac ne podržava tu moju ideju.

— Zašto?

— Želi da radim u firmi. Radiću, ima vremena, ali želim da proživim malo. Zar nije greota da ovo savršenstvo bude zatvoreno u nekom uredu? — pokaže na sebe, a ja umirem od smeha. On je jedan razvratnik, koji nije imao samo onu devojku za koju ne zna da postoji.

— Radi ono što želiš, brate. U životu sve ima svoje vreme. Ako ti treba pomoć oko nečega, slobodno reci. Tu sam za sve.

— Hvala ti.

Čas počne i ja se fokusiram na Mariju. Već drugu nedelju dolazim i sve sam više navučen na nju i na njen ples.
Čas se završi, a ja odlučim da uradim verovatno najgluplju stvar u životu.

— Zdravo, Marija — pozdravim je.

— Zdravo — uzvrati zbunjeno.

— Hteo sam da te pitam, jel postoje časovi za odrasle?

— Postoje. Ima grupa u koju dolaze parovi i uzimaju časove za ples — objasni mi.

— U grupu?

— Jeste, grupa kao ova, samo tamo su odrasli.

— Mene više zanimaju privatni časovi — ispalim.

— I to postoji. Treba da se prijavite sa svojom partnerkom i da odredimo dan kada vam odgovara da dolazite.

— Partnerkom? — ne razumem o čemu priča.

— Sa vašom devojkom — objasni mi.

— Ovaj… ja nemam devojku, ali želim da naučim neki ples. Da li možeš da mi pomogneš?

— To ne znam, uglavnom…

— Molim te, jako mi je bitno.

— Koji bi ples želeo da naučiš? — pita.

— Gledao sam jedan kod kuće i jako mi se svideo. Čekaj da ti pokažem, zaboravio sam kako se zove — izvucem telefon i otvorim video.
— Bachata se zove — kažem.

Gleda u čudu u ono što sam joj pokazao, ali brzo se pribere pa progovori:

— U redu, pomoći ću ti, samo da proverim kada imam slobodno vreme.

Bože, ti pomozi u šta sam se uvalio.

— U petak u 18h imam slobodan termin, ukoliko ti odgovara.

— Naravno, biću tu.

Ja nisam normalan, života mi.

Hvala vam na čitanju ♥️

P.S. Upamtite Alekseja 🤐