ℙ𝕃𝔼𝕊 🔚

4

Marija

Umalo da oborim čoveka na zemlju jer sam gledala u svoj telefon. Na svu sreću, moj brat Mario je došao po mene i pobegla sam od njega.
Čudno me gleda i njegov pogled mi izaziva trnce po celom telu.

— Maco, što si se zamislila? — pita me Mario.

— Ništa posebno.

— Šta je Lev Ivanov radio kod vas u plesnoj školi?

— Od kud ga poznaješ? — pitam iznenađeno.

— Srećemo se u teretani i znam ga iz viđenja. Par puta smo razmenili po neku reč u prolazu, ništa posebno. A i ne postoji čovek u gradu koji ne zna ko su porodica Ivanov.

— Eto, ja nisam znala za njega — zaključim naglas.

— Nisi mi rekla šta je radio ovde?

— Njegova sestra dolazi na časove plesa, nju je doveo — objasnim.

— Dobar je čovek, nije umišljen i bahat. Novac koji poseduje nije ga zaslepeo, kao što to biva u mnogim slučajevima.

— Velika je razlika između njega i sestre — kažem da vidim da li on zna nešto o tome.

— Nemaju istu majku. Mislim da je razlika između njega i starije sestre petnaest godina, a ima još jednu, od nje je stariji skoro dvadeset.

— Od kud znaš sve to?

— Znam iz priča koje su kružile ranije. Ti si bila u Londonu tada, inače je on godinu dana stariji od nas.

Lepo, znači ima dvadeset i osam godina. Lepo je imati brata koji je upućen u sva dešavanja u gradu. Kada god me nešto zanima, ja pokrenem temu i on sve ispriča.

Ja i Mario smo blizanci i učili smo zajedno do srednje škole. Nakon toga ja sam otišla da studiram u London, a on je nastavio školovanje ovde.

Uz pomoć plesa puno sam putovala po svetu i retko kada sam bila kod kuće, osim za praznike, zato i ne znam mnogo stvari koje su se desile proteklih godina.

Sada sam tu i polako se vraćam u rutinu. Od vremena kada sam živela tu ostala mi je još jedna drugarica. Druge su se odselile, neke su se udale i imaju porodice, i teško nalaze vremena za druženje.

Odlucim da vikend provedem sa drugaricom. Meri je moja drugarica još iz osnovne škole.
Jedno vreme, dok je bila u srednjoj školi, bila je u vezi sa mojim bratom, ali su prekinuli. Bili su mladi i zeleni oboje, iako mislim da i dalje postoje neke iskre i varnice među njima.

Dva dana smo proveli u njenoj vikendici na planini i uživale smo. Bilo je to lepo za promenu, jer je u Beogradu nepodnošljiva gužva i buka.

Ponedeljak dođe dok trepneš. Spremam se za časove koje treba da odradim danas sa decom, a kasnije imam i par privatnih časova. Uglavnom su to parovi koji žele da nauče da plešu određeni ples, a za to je potrebno samo par časova.

Rastežem svoje telo u sali i u ogledalu ugledam njega — Leva Ivanova. Nisam primetila kada je ušao, ali gleda me bez treptanja.

— Zdravo, gospodine Ivanov — pozdravim ga. On se tada trgne iz transa.

— Nemoj da me zoveš „gospodine“, nisam toliko star da mi persiraš — kaže uvređeno.

— Oprostite… ovaj, oprosti, nisam htela da te uvredim.

— U redu je, zovi me Lev.

— Nisam očekivala da te vidim opet tu. U petak nisi bio baš oduševljen što si došao da gledaš ples — kažem iskreno.

— I ja nisam očekivao, ali dopalo mi se to što sam video, zato sam opet došao — uzvrati.

Nisam mogla ništa da mu vratim na to, jer su deca počela da ulaze u salu sa roditeljima, a i nisam znala šta da mu kažem.

Šta mu je to uopšte značilo: „dopalo mi se to što sam video, zato sam opet došao“?
Ceo sat samo mi se ta njegova rečenica vrtela po glavi. Par puta sam uhvatila njegov pogled u ogledalu, a brzo sam protresla glavu da se saberem.

Prestani da se glupiraš, Marija. On gleda svoju sestru, a ne tebe — ponavljala sam u sebi.

Kada se čas završio, svi su izašli iz sale. Krenula sam da se presvucem i da idem kući.
U hodniku sam se srela sa njim i Leom. Uputio mi je osmeh i, uz reči „Vidimo se, Marija“, izašli su napolje.

Šta je ovo bilo? Gde ćemo se videti?