ℙ𝕃𝔼𝕊 🔚

Prolog

Lev

Imao sam lepo detinjstvo, ali uvek mi je nešto nedostajalo.

Moji roditelji, iako nisu bili u braku i imali su odvojene živote, pružili su mi sve što su mogli – sem jedne stvari. Moja majka, nakon što je mene rodila, nije želela više dece, a moj otac... ne znam ni da li je imao neku ozbiljnu vezu svih tih godina, jer je stalno putovao i bio zatrpan poslom.

Nesreća koju sam doživeo sa dedom bila je neka vrsta prekretnice u našem životu i tada sam proveo puno vremena sa ocem. Kada me je pozvao da dođem u Srbiju i leto provedem sa njim, ni na kraj pameti mi nije bilo da će se moja životna želja ostvariti.

Njegova devojka je bila mlada i predivna žena i, iako je među njima bila velika razlika u godinama, njihova ljubav i povezanost mogli su se osetiti i videti kod svih oko njih.

Iz te njihove ljubavi rodila se moja najveća sreća – moja sestra Lea.

Imao sam ja braće od strica, ali to nije bilo isto kao kada imaš nekog svog, zato sam se toliko radovao njenom postojanju.

Bože, koliko je bila mala i slatka. Kada sam je prvi put uzeo u ruke, nisam želeo nikada više da je pustim.

Nažalost, morao sam da se vratim u Rusiju zbog škole, ali tada sam obećao sebi, a i njoj, da ću se, kada završim školovanje, preseliti u Srbiju i da je nikada više neću ostaviti.

Bila je beba od nedelju dana, ali gledala me je kao da je razumela sve što sam joj rekao.

Svaki dan sam zvao Adrianu i tražio da vidim sestru i da pričam sa njom. Kako je vreme prolazilo, Lea je rasla i počela je da me razume.

Kada sam napunio devetnaest godina, odlučio sam da je vreme da održim svoje obećanje.

Moja majka nije bila baš srećna zbog moje odluke, ali se nije ni protivila. Znala je koliko volim Leu, a sada je bila i druga beba na putu. Ja nisam želeo da budem privremeni brat. Želeo sam da budem pored njih uvek i da ih štitim, zato sam spakovao kofere i doleteo kod njih.

Imao sam svoj sprat u porodičnoj kući koju smo odabrali Adriana i ja pre četiri godine, i još tada je rekla da je to moj deo i da uvek mogu da dođem.

Nisam poznavao mnogo ljudi tu u Beogradu. Nisam imao drugove ni prijatelje. Najviše vremena sam provodio sa sestrom. Šetali smo i išli svuda zajedno – u park, u igraonicu, na sladoled… Ma svuda sam je vodio sa sobom.

Mnogi su me zezali da sam dadilja, ali ja sam uživao da provodim vreme sa njima. Sada smo nas dvoje bili veliki – braco i seka.

Bili smo jedna velika porodica i napokon sam se osećao ispunjeno i srećno sa njima.