ℙ𝕃𝔼𝕊 🔚

6

Marija

Ja ovog muškarca ne razumem uopšte. Pre dve nedelje bio je smoren i nezainteresovan, a sada ne samo što nosi sestru na svaki čas, već bi i on da se upiše na ples.
Ali ne bilo koji ples — on želi Bachatu. To je strastveni ples. Kako ću da uspem da odradim ovo a da ne poludim, ne znam.

Opusti se, Maco, ne zamaraj svoju glavu sa tim. Na ovom svetu niko nije uspeo da razume muškarce, pa nećeš ni ti — kažem sama sebi.

Ostatak dana odlučim da provedem vreme sa majkom. Moji roditelji su zdravstveni radnici i rade u državnoj klinici. Mama je pedijatar, a tata očni doktor.
Javim joj da se nađemo u kafiću blizu bolnice, a kasnije da idemo u šoping.

— Dušo, jesi li me puno čekala? — pita mama.

— Nisam, mama, upravo sam došla.

— Šta ćemo da popijemo? Jesi li naručila nešto? — pita me kada sedne.

— Jedan džin bi mi dobro došao — ispalim.

— Marija, u sred bela dana alkohol?! — začudi se.

— Ma daj, mama, šalim se. Ni noću ne pijem, a kamo li preko dana.

— Što si nervozna, dušo? Jel imaš neki problem?

— Ma ništa, samo previše časova, malo sam umorna — slažem se.

— Onda ne prihvataj toliko privatnih časova, ostavi sebi vremena za sebe.

Imam ja vremena za sve, nisu problem časovi, već Lev Ivanov.

Taj muškarac mi stvara nesanicu i stalno je oko mene. Zgora na to, prelep je i prezgodan. Visok oko metar i osamdeset pet, smeđa kosa, zelene oči i osmeh od milion dolara.
Ali taj ni u snu ne bi pogledao mene, a sada treba ja da ga učim da pleše. Bože, šta mi je ovo trebalo i zašto sam prihvatila?

Ostavim to za razmišljanje večeras, a sada krenem u šoping.
Uglavnom kupujem sitnice — neku šminku, parfem ili donji veš — ali dok smo šetale, videla sam prelepu haljinu.
Želela sam da je kupim, ali nisam imala gde da je nosim. Bila je uska, sa jednim ogoljenim bedrima, u roze boji. Zaljubila sam se u nju, ali sam se oduprla želji i nastavila dalje.

Došao je petak i deca su stigla. Za čudo, Leu je dovela majka.
Toliko je trajao njegov interes za ples — pomislim u sebi.

Odradim čas i spremim se za pauzu. U 17h imam privatni čas sa jednim parom koji žele da usavrše svoj svadbeni ples, a u 18h je trebao da dođe on. Možda se predomislio i odustao.

Tačno u 18h, na vratima ulazi Lev Ivanov. Nosio je crne pantalone i belu košulju, a u pokretu je skidao kravatu.
Zamislila sam ga kako se tako skida i pomislila da će odigrati striptiz samo za moje oči.

— Zdravo, Marija — pozdravio me je.

Mislim da sam pocrvenela do korena kose. Samo se nadam da nije primetio koliko sam se očitala.

— Zdravo, Leve — kažem nakon što se priberem.

— Iznenađena sam što si odlučio da plešeš — kažem iskreno.

— Zaintrigiralo me je, moram priznati. Izgleda lako i interesantno, ali kod kuće kada sam probao, nije mi išlo najbolje — kaže i počeše se po glavi.

— Plesanje nije teško, potrebno je samo da se fokusiraš na muziku, a noge same rade sve ostalo.

— Jel znaš uopšte nešto o tom plesu za koji si se odlučio?

— Ne znam ništa, došao sam da naučim.

— U redu, onda.

Počnem sa pričom o tome odakle potiče ples i koliko dugo datira, i pričam sve do najsitnijeg detalja, skoro pet minuta.

— Učiteljice, ja sam došao da plešem, a ne da učim teoriju — kaže smoreno.

— Sada ćemo da započnemo sa učenjem koraka polako. Moraš da znaš osnovne stvari za svaki ples koji želiš da naučiš.

— Sada ću da ti pokažem korake, a ti radi isto što i ja, u redu? — kažem.

Krenula sam da mu pokazujem korake i pratio me je dobrih četrdeset minuta, radeći isto što i ja, ali bilo mu je dosadno jer je celo vreme radio isto.

— Sada ću da pustim muziku i fokusiraj se samo na nju. Nakon što uđeš dovoljno u melodiju, počni da se krećeš polako, kao što smo vežbale — objasnim mu.

Odem i pustim muziku, a onda stanem ispred njega.

— Da vidimo, gospodine Ivanov, koliko će vremena trebati da naučite da plešete sa mnom — kažem, sa blagim smeškom.