Sweet Madness

Chapter 1

"Vidim da ćemo najebati danas"

"Sigurna si?"

"Mhm, nema nam pomoći", uzdahnula sam i izvalila se na stolici sa lisicama na rukama. Ne znam koji je ovo put da moja drugarica Lau i ja završimo u policiji.

Nismo sad baš napravile toliki nered. Okej. Digle smo u vazduh jedan market. Nista strašno. Nije bilo ljudi pa se ne brinem toliko. Zapravo uopšte nije bilo ljudi.

"Konačno vas imam u šaci moje dame", iritantni glas odzvanjao je sobom. Dižem pogled i vidim Smith-a, a na licu mu se ocrtava osmeh.

Bože kako me nervira taj lik. Dodje mi sad da ga gadjam ciglama.

"Zapamti uvek ćemo se nas dve izvući", ravnodušno mu odgovorim i nasmešim. Očigledno ga nerviram. Vidi se kako počinje da stiska šake i žile mu odskaču na vratu.

Uvek ga izbacim iz takta, a ni ne trudim se preterano. "Ovaj put će te ostati u zatvoru!", glasno se zaderao na mene i Lau. Lau se malo trgla, ali joj je izraz lica idalje bio isti. Totalno ravnodušan, dok se ja u sebi prevrćem od smeha. Užasno mi je smešan i osećam kako ne mogu vise da kontrolišem smeh u sebi te se počnem glasno smejati.

Ovo Smith-a posebno nervira. Kad mu se neko smeje u lice. Ovo će me tako odvesti u nevolju, ali ne mogu protiv toga da se ne nasmejem ovom retardiranom tipu ispred mene. Mislim on živi u zabludi da će me strpati u zatvor. Pažnja:" Amy Welson nikad ne ostaje u zatvoru!"

Trebalo bi Smith-u da utuvim to u glavu. Ko zna...možda zapamti već jednom.

Dižem se sa stolice i približavam se Smith-u, tom ljigavcu. Pribijem ga uza zid i ruke stavim pored njegove glave, a moje lisice mu vise ispred nosa. Posmatram ga. Samo bih želela znati ko je njemu dodelio ovaj posao. Previše je glup. Ništa privlačno na njemu ne vidim. Glavu primaknem njegovom uhu te mu kroz šapat kazem:

"Znaš...trebalo bi da se maneš tih maštarija o tome kako ćeš me strpati u zatvor, jer nećeš. Niko neće.", odmaknem se od njega te dam znak Lau da stolicom razbije prozor. Okrećem se ka Smith-u i pesnicom ga udaram u stomak.

Rukama se hvata za bolno mesto i pada na kolena. Jauknem na samu bol koja mi prostruja rukom.

"Jesi ti to počeo da vežbaš ili sam ja popustila malo u kondiciji?", promatram ga dok se grči na podu. Obično me ne bi zabolela ruka. Proklet bio ako je počeo da vežba. "Idemo Amy, videćete se i onako sledeći put", dobacuje mi Lau sa prozora.

Prilazim joj i penjem se na prozor pored nje. "Postaje mi dosadan", puhnem i Lau mi se samo nasmeši te skočimo dole. Jedva se uspem dočekati na noge i trčimo do našeg auta, bežeći od nesposobnih policajaca iza nas.