Sweet Madness

Chapter 16

Jason's P.O.V

Rekla je da me voli...

Mesec dana sam čekao da čujem te reči i sad ih je napokon izgovorila. Ne mogu da opišem koju toplinu osećam oko srca. Ovo me prosto čini srećnim i daje mi neku nadu da će biti nešto od ove veze.

Uvek sam joj ja govorio koliko je volim i ona bi odgovorila sa onim izlizanim "I ja tebe." Izgledalo je da to govori iz neke pristojnosti, a ne iz srca. 

Poljubio sam je ovaj put sa toliko strasti, želje i osećaja. Srce mi je udaralo o prsa nenormalno brzinom i mislio sam kako će pući. Ona me čini da se osećam posebnim. Smeje se na svake moje šale koje i baš nisu smešne, ali ona im se smeje. Njoj su smešne. Uvek mi na kraju kaže da sam idiot, pa posle toga usledi zagrljaj. Velik i snažan. Bože, kako volim kad me ona grli. 

Odmakli smo se jedno o drugog i nastavili završiti večeru. Možda ona i nije najbolja kuvarica, ali bi probao sve što bi ona napravila. 

Dok smo sklanjali sudove i čistili, par puta se zateturala i zamalo izgubila ravnotežu.

"Hej, molim te lezi. Ja ću to skloniti.", obgrlio sam je jednom rukom oko struka i polegao na krevet. Bila je veoma bleda i malaksala.

"Uh, oprosti. Ponekad mi se ovo dešava. Ništa strašno.", namestio sam joj jastuk da joj bude udobnije. Pomalo me brine nadam se da nije ništa strašno. Duboko je uzdahnula i isprekidano disala, kao da se borila za dah. Nakašljala se par puta i kad je odvojila dlan na njemu je bilo krvi. Progutao sam ogromnu knedlu i doneo maramicu i čašu vode.

"Kako se osećaš?", u slučaju ako se oseća baš baš loše vodim je kod lekara.

"Pa, vrti mi se jako u glavi i imam taj čudan osećaj kao da mi nešto teško pritiska prsa.", zatvorila je oči i produbila disanje.

"Amy, vodim te u bolnicu.", ustao sam sa ivice kreveta i podigao je u naručje. Kašljala je i na tren se ukočila.

"Opusti se.", zatražio sam joj, ali to nije bilo od nikakve pomoći.

"Ne mogu. Jason ne osećam telo. Ne osećam ništa! Šta mi se dešava?", uspaničila se i pogledom tražila neki odgovor. Stavio sam je na zadnje sedište u ležeći položaj.

"Biće sve u redu. Stićemo brzo u bolnicu."

Zalupio sam vrata i seo napred te upalio auto i dao gasa izlazeći sa parkinga.

***

Parkirao sam ispred glavnog ulaza u bolnicu. Uzeo sam je ponovo u naručje, ali je ovog puta bila suviše malaksala i telo je bilo opušteno. Onesvestila se. Desna joj je ruka visila beživotno, mada je i sama tako izgledala. Mrtvo, beživotno. Ne razumem, pre sat vremena je bila nasmejana i osećala se dobro.

Ušao sam u bolnicu sa njom u naručju gde su me okruživali doktori i medicinske sestre.

"Molim vas, neka joj neko pomogne! Nije pri svesti!", grupa medicinskih sestara je donela pokretni krevet i pažljivo sam je spustio na njega. Do mene je stajala doktorka i ispitivala me mnoga pitanja dok sam išao pored kreveta. Stao sam i okrenuo se ka doktorki veoma besan.

"Bože, jel joj možete pomoći?! Odjednom joj se slošilo, počela je kašljati krv, kočiti se i na kraju se u autu onesvestila. Sad joj pomozite!", zarežao sam na doktorku isfrustiran.

"Uradićemo šta možemo.", ušla je u sobu u koju su uveli Amy i zatvorila vrata za sobom. Onaj kratak deo dok su vrata bila otvorena je bio mučan. Video sam nju, bledu u nesvesti i ljude koji su joj stavljali neke cevčice u nosu i palili kompijutere koji su označavali znake života.

Seo sam na stolicu i zaklonio lice rukama. Nije joj ništa, biće dobro. Ubrzo ćemo se vratiti kući i opet se maziti. Barem se nadam. 

Mnogo ljudi prolazi kraj mene, a vrata se idalje ne otvaraju. Ne znam koliko čekam, ali znam da me ovo ubija. Sva ova neizvesnost. Neće mi biti lakše dok mi ne kažu da je dobro. Mobilni mi se oglasi i brzo se javim. 

"Pa dobro, gde si ti? Jel imaš ti kuću?", čuo sam majčin glas. Poprilično je ljuta i u iskušenju sam da je oteram u tri pičke materine.

"Imam kuću i u bolnici sam."

"Oh Bože, jel ti se nešto desilo? Brzo mi reci koja je bolnica!", uspaničila se i čujem kako uzima ključeve i trči ka autu. 

"Nije mi se ništa desilo, nego je u pitanju Amy."

"Amy? Šta je s njom?"

"Slošilo joj se i baš dugo čekam ovde.", okrenem pogled na satu koji je visio s leve strane i po njemu sad je 21:30. Uzdahnem i prstima prodjem kroz kosu.

"Oćeš mi javiti kako je? Mislim kad izadje doktor/ka.", namrštim se. Zar neće doći?

"Nećeš doći?"

"Nemam goriva, a nijedna puma nije blizu. Ako dodjem smarala bi te i još više uzrujala.", tu je u pravu.

"U redu.", spuštam joj slušalicu i vrata se konačno otvore. Izlazi doktorka sa mnogo papira u rukama i veoma ozbiljnog izraza lica. Ustajem i pridjem joj.

"Kako je?", pitam je hrapavog glasa. Uzdahne duboko i pogleda me sa nekim tužnim očima. 

"Jel gospodjica Welson puši?", kakve veze ima to sa njenim stanjem?

"Da.", nervozno kažem i ona spusti pogled ka papirima pa ga opet vrati na mene.

"Koliko dnevno?"

"Kutiju dve? Zašto?", ako ovako nastavi poludeću. Neka samo kaže to što ima!

"Molim vas da ne prsnete kad čujete ovo, ali gospodjica Welson ima rak na plućima.", i tu ceo svet stane. Sve uspori i ja šokirano gledam u doktorku. Reči mi se ponavljaju u glavu kao neki eho. Nemoguće da ima rak! Moja Amy.

"Molim?", tiho izustim.

"Hajde da udjemo unutra da vam sve objasnim, može?", oprezno me upitala, kao da priča sa nekim psihopatom. Klimnuo sam glavom i uvela me u sobu, gde je bila Amy. Bila je priključena na mnoge aparate, i stavili su joj masku za kiseonik.

Okrenula se ka meni i iza nje su stojali skenovi Amy-nih pluća gde se jasno vidi velika siva masa koja je većim delom zaokupila levo krilo. Progutao sam pljuvačku i pogledao Amy ponovo. Zar je Bog toliko nepravedan?

"Gospodine, ako ste voljni saslušati..", vratio sam pogled ka doktorki. Ona je izgledala i više nego tužno. Kao da se suosećala samnom. Klimnuo sam glavom i ona je počela.

"Gospodjica je u trećem stadijumu i stanje joj je za sada veoma loše. Trebalo bi odmah da krene primati terapije i da ode na hemoterapiju. Davali bi joj najjače moguće lekove koji bi barem kolko-tolko smanjio rak, ali.."

"Ali šta?", hladno sam upitao i strepeo od toga da mi samo ne kaže kako postoji mogućnost da umre.

"Pa, ako lekovi i terapije ne budu davali neki faktor ili poboljšanje mogla bi umreti.", i ova me novost pogodila ravno u srce. Tek je mesec dana znam i sad mi kažu kako postoji mogućnost da umre, ako ništa od terapija i lekova ne bude delovalo? Nije fer!

"Koliko bi imala još vremena...života, ako ovo nebi uspelo?", teško sam ovo izgovorio i ovo me tako zamara i ubija u isto vreme.

"4 meseca.", zašto? Jedna suza mi se spustila niz obraz i obrisao sam je brzo da doktorka ne primeti.

"Žao mi je.", rekla je posle par minuta i napustila sobu ostavljajući me sa polu-svesnom Amy.