Sweet Madness

Chapter 5

Amy's P.O.V

Šetamo se u tišini. Nije to ona prijatna, nego neprijatna i imaš osećaj kao da te nešto guši. Pogrešila sam što sam ga pozvala da krene sa mnom. Ne poznajem ga i nemam pojma koju temu da počnem s njim. Sve mi deluju glupe i jedino rešenje mi je da ostanem tiha.

Da pijem votku i da ćutim. Promatram ga krajičkom oka i on mi deluje tako mirno i staloženo. Kao da je ovo najnormalnija stvar na svetu. Da se šeta sa nepoznatom devojkom, koja je malo reći pijana.

Uzimam još jedan gutljaj votke i uživam u ovoj gorčini i toploti koja mi razara grlo. Opet ga gledam. Ima oštre crte lica, pune rozikaste usne i dosta je višlji od mene. Buljim tako u njega i analiziram svaki kutak njegovog lica, razvijena ramena i mišići koji mu se ocrtavaju preko bele majce koju nosi.

Zgodan je. Ali nikad mu to neću reći na glas. Iznenada okreće glavu ka meni i brzo vratim pogled napred. Fokusiram se na klupu koja je na nekoliko metara od nas. Osećam da me posmatra i sad mi je nevoravtno blizu. Ramena nam se dotiču i ja se odmačinjem od njega neka dva koraka.

Ne želim fizički kontakt s njim. Zapravo, nikome to ne dozvoljavam. Ni Lau nema tu dozvolu. Bude mi se loše uspomene, kojih ne želim da se sećam.

Lau. Oh čoveče. Nadam se da je došla kući, jer moram ozbiljno porazgovarati s njom u vezi njenog dečka, koji je pravi seronja.

"Zašto si onog lika onako patosirala?", probio je tišinu postavljanjem baš tog pitanja.

"Već duže vreme me nervirao i jednostavno sam pukla i udarila ga.", slegnem ramenima i uzmem još jedan gutljaj. Zapravo to je laž. Pružim mu flašu i rado je uzima.

Otpije gutljaj te mi je vrati nazad.

"Nisam očekivao da ću te videti tamo", pa dragi moj nisam ni ja. Hmm, trebala sam možda ostati kući.

"Hah da, nisam ni ja..", nastaje opet kratka stanka i povučem ga za majcu.

"Hajde sa mnom, moram nešto da ti pokažem", počela sam da trčim niz ulicu.

Trčali smo zajedno kao dva najveća retarda po putu. Smeh se prelamao u tišini i uživala sam u tom malom mehuru. Usporila sam i ruke spustila na kolena boreći se za dah. Stao je pored mene i ruku naslonio na moja ledja.

Trnci su mi prožimali kičmom. Polako sam sklonila njegovu ruku sa mojih ledja i tiho dodala, "Nemoj", bio je malo zbunjen. Pogledala sam ga i uzdahnula. "Mrzim fizički kontak. Da znaš za ubuduće, ako se budemo videli posle ove noći.", direktno sam mu rekla bez nekog prenemaganja. Treba da zna. Ipak to je nešto čega se ne mogu otresti.

"Uredu je", rekao je posle neke kratke tišine i intezivnog gledanja u oči. "Ali, pre par minuta si me držala za majcu dok smo trčali. To je kontakt, zar ne?", opet je imao zbunjujuć izraz lica.

"Zapravo i ne baš. Uglavnom jedino što treba da znaš, jeste da mrzim dodire, zagrljaje i ta sranja, razumeš?", brzo sam rekla, pokusavajuci potisnuti sećanja na prošlost, a on...on se smeškao. Kao da me je razumeo.

To je učinilo da se osećam više prijatno, pored alkohola koji me već odavno opustio, ali ne toliko, jer sam se osećala neprijatno. Sada, ta neprijatnost je nestala i skroz sam u svom elementu.

"Šta si htela da mi pokažeš?", upita radoznalo i videlo se da je uzbudjen. Čudak.

"Znaš, gledala sam u jednom filmu da su dva mlada para u sred noći izašli napolje i legli po sredini puta baš naspram semafora..", izvio je jednu obrvu i prstom pokazao prvo na mene, pa na njega.

"Želiš da to uradiš sa mnom?", klimnula sam glavom u znak odgovora. Ipak moja pijana ličnost može otići ovako daleko.

"Delovalo mi je zanimljivo, i posmatrali su nebo koje je bilo puno zvezda, baš kao sada.", preusmerim pogled na nebo i zaista je svaka zvezda treperila na neki njen način na šta sam se nasmejala.

"Dobro", rekao je i smešak mu je igrao na usnama. Vau. Mislila sam da neće pristati, ali jeste.

Legla sam na put i on pored mene. Disao je uravnoteženo, pa sam i ja pokušala da dišem u istom ritmu kao i on. Postojali smo sada u ovom trenutku samo on taj meni potpuni stranac, ovaj usamljen put, milion zvezda i ja.

Jason's P.O.V

Gledao sam je i nisam mogao doći sebi. Njena plava kosa je bila rasuta po putu, disala je polako i delovala je spokojno. S obzirom na ujutro kako je bila agresivna prema meni, sada je bila skroz drugačija.

Totalna suprotnost. Izgleda skroz božanstveno sa crnom lepršavom suknjom koja joj je malo više iznad kolena, crnom majcom sa cvetnim dezenom na bretele koja joj ističe grudi, i te crne čarape do kolena i crno bele adidas patike.

Malo je reći da je lepa. Na ovoj devojci je sve tako čudno, ali ipak mi izaziva osmeh koji ne mogu da obuzdam. Moram da upamtim svaki detalj ove večeri, jer znam da se neće ponoviti. Postoji ta mogućnost da je više nikad ne vidim. Ali imam taj neki osećaj koji govori baš suprotno. Ne znam.

"Umm, kako se zoveš dotična žrtvo?", pogledala me i odvalila se smejati.

"Dotična žrtvo? Zašto ne 'Gospodin Savršeni'?", okrenem se na bok i laktom se naslanjam na put. Moja senka se nadvija na njom, a ona je tako mala. Još više se počela smejati i rukama je prekrila lice. Hteo sam ih skloniti, ali sam se zaustavio. Ne želim da pokvarim ovo. Previše uživam.

"Prvo ti si jedini kojeg sam zamalo pregazila jutros i onda te danas vidim opet. Mislim pogledaj nas. Ležimo na putu i ti slušaš moja sranja."

"Pa malena, ja sam Jason"

"Hej, nisam mala!", namrštila se i ruke prekrstila ispod grudi.

"Kako god ti kažeš", nasmejao sam se i blago me udarila u prsa.

"Idiote."

"Ah, znači više nisam Dotična žrtva?"

"Ne, sad si samo idiot", odvalila se opet smejati, ali je kočenje auta bilo jedino što sam čuo pa sam je uzeo u naručje i uspeo da nas sklonim s puta.

Auto je prošao i čuo sam par psovki koje je vozač rekao. Usmerio sam pogled ka njoj i bila je sva ukočena.

"Jesi dobro?", zabrinuto sam je pogledao.

"Spusti me.", idalje sam je držao u naručju, pa sam je polako spustio. Odmakla se od mene nekoliko koraka i okrenula mi ledja. Drhtala je i pokušavala da vrati disanje u normalu.

"Žao mi je, ali da te nisam podigao i sklonio sa puta pregazio bi te.", blago sam joj rekao i približio se s ledja.

"Daj mi samo par sekundi..", hteo sam joj još nešto reći, ali sam ućutao.

Prošlo je čini mi se više od 10 minuta kad mi se konačno okrenula i pogledala me u oči. Pokušao sam naći neki trag ljutnje, medjutim nije ga bilo. Opet je bila mirna.

"Izvini..", prošaputao sam tiho. "

"Odvedi me nazad u kuću bratstva, tamo mi je auto.", glas joj je bio hladan i smiren. Možda suzdržava tu ljutnju. Krenuli smo nazad i ona neprijatna tišina se vratila kao na početku.

***

Stigli smo nazad u kuću bratstva i otišli na parking. Otključala je auto i taman da udje uhvatio sam je za nadlakticu i opet prekršio to sranje o fizičkom kontaktu. "Vidi samo želim da znam da nisi ljuta na mene. Molim te, izvini što sam prekršio to da ne smem da te dodirnem. To je sasvim okej i poštujem to, ali nisam smeo da dozvolim da te auto pregazi! Reci mi da nisi ljuta, molim te..", po pogledu nije odavala ništa.

"Nisam ljuta, Jason."

"Zašto onda ne želiš da pričaš sa mnom?", totalno je ne razumem. Pa spasao sam je. Šta sam pogrešno uradio?

"Ne znam..", slegnula je ramenima.

"Nemoj me više ikada dodirnuti bez moje dozvole, jel ti jasno? Samo to tražim od tebe Jason. Samo to..", hteo bih da je pitam zbog čega, ali neću.

"Okej. Obećavam um..?"

"Amy", dopunjava me i blago se nasmeši. Seda u auto i spušta prozor.

"Jason daj mi nešto tvoj telefon.", vadim ga odma iz džepa i dajem joj ga.

Posle mi ga vraća i opet se smeje. "Imaš sada moj broj i ja tvoj, pa ako ti trebam samo me nazovi.", klimam glavom i kažem jedno tiho "Važi", a ona nestaje sa parkinga i za sobom ostavlja prašinu.. i mene.