Sweet Madness

Chapter 27

Obavezno pročitajte A/N.

Jason's P.O.V

"Amy, otvori vrata!", lupam šakom o vrata još jednom. Opet povraća. Ovo joj je peti put u toku dana. Otključava vrata i brzo ih otvorim. Zatičem je kako sedi pored wc-šolje držeći se za stomak.

Kleknuo sam ispred nje sklanjajući joj kosu s lica.

"Jel si dobro?", odmahnula je glavom i gurnula me te se ispovraćala. Uzeo sam je za kosu da joj nebi pala. Podigao sam je polako sa pločica držeći je uz sebe da ne padne.

"Bolje?"

"Mhm..", uzeo sam peškir sa lavaboa i obrisao joj usta. Bacio sam ga dole i odneo je nazad u sobu. Polako sam je polegao na krevet nameštajući joj jastuke da joj bude udobnije.

"Pozvaću doktora da ti sredi sobu u bolnici. Ne može ovako.", okrenuo sam se i izašao iz sobe uzimajući telefon sa stola.

Otključao sam ga i prstom prešao pozivajući ga.

"Dobar dan, doktore. Da ja sam...ne, nije dobro. Zapravo joj je sve gore... pet puta svaki dan. Molim vas, pokušajte da nešto učinite. Hvala vam.", prekinuo sam poziv i okrenuo se ka njoj. Držala je polu-otvorene oči. Ušao sam ponovo u sobu, sedajući pored nje. Uzeo sam je za ruku i posmatrao je. Prsa su joj se skoro pa ne primetno podizala i spuštala. Lice joj je bledo, usne popucale, a tamni kolutovi oko očiju dolaze do izražaja više nego pre tri nedelje. Izgubila je više od 4 kile. Odbija da jede. Zapravo ne može ništa da pojede, jer se odma ispovraća.

Molim doktora već nedelju dana da nadje slobodnu sobu za nju. Bože, pa ima rak, četvrti stadijum i on ne može ništa da učini!? Ona je kritična, ali niko ne reaguje.

"Jason...", tiho je promrljala, stiskajući mi ruku.

"Tu sam, jel ti treba nešto?", stisnula je oči i ponovo ih otvorila gledajući me tim njenim plavim očima.

"Ne, želim da te pitam nešto.."

"Pitaj.", teško je gledati osobu koja umire. Mene ovo razara. Želim da je gledam nasmejanu, srećnu. Želim mnogo toga, ali ništa se neće ostvariti.

"Jel se sećaš našeg prvog susreta?", kako da ga zaboravim? Zamalo me nije pregazila. Hah, idalje se dobro sećam njenog izraza lica i kako se izderala na mene.

"Naravno, slatkice. Zamalo si me pregazila. S tobom je bila još jedna devojka. Nikad mi nisi rekla kako se ona zove.", znatiželjno sam je pogledao. Skrenula je pogled ka prozoru, verovatno se prisećajući trenutaka s tom devojkom.

"Laura se zvala. Ja sam je skraćeno zvala Lau i bila mi je prijateljica dosta dugo godina. Ona i ja smo prošle dosta toga unazad nekih 8 godina. Lau je bila siroče, a ja sam imala ludu majku koja je završila u zatvoru. Kasnije na psihijatriji kao što znaš...", znači bila joj je drugarica.

"Šta vam se desilo?", pogledala me je opet, umorno sa malim osmehom.

"Desilo nam se to da se ona zaljubila. U jednog odvratnog momka, koji je izrod Sotone. On je odvratan, manipulator, ženskaroš koga boli ona stvar ako iskoristi neku nevinu devojku. Mnoge je silovao. Bio je dosta na lošem glasu. Al ona je bila glupa i zaljubila se...dozvolila je da srce pobedi razum. Od kad mu se predala upotpunosti nije sva svoja. Postala je njegova.", rukom je prošla kroz kosu. Naučio sam kad to radi da je poprilično nervozna i besna.

"Ljuta si na nju?"

"Bože, nisam ljuta. Nego me boli to što je stavila njega ispred mene. Mislila sam da joj nešto značim. Očigledno sam pogrešila. Ipak smo se držale zajedno 8 godina. Upadale u iste probleme do tada. Do tog poslednjeg trenutka.", jedna suza joj potekla niz obraze. Podigao sam je u sedeći položaj i obavio ruke oko nje grleći je. Uzvratila je zagrljaj plakajući nad mojim ramenom.

"Shh..zato imaš mene. Ja te volim najviše od svih!", osetio sam njene usne na mojima i slane suze koje joj padaju niz obraze.

"Mnogo mi znači što si uz mene.", iskreno je rekla.

"Uvek sam tu za tebe."

(...)

Amy's P.O.V

Opet imam čudan osećaj u stomaku koji mi ne da mira. Bože nikad se nisam osećala ovako slabo, bolesno i užasno u isto vreme. Izgleda da će mi krevet postati drugi život. Prikovana sam za njega više od nedelju dana. Prestala sam i da brojim...ne znam ni koji je dan, ni mesec. Ništa.

Okrenula sam se na drugu stranu prekrivajući se jorganom do grla. Okrenuta sam licem u lice sa Jasonom. Ne znam da li postoji način na koji bih mu se mogla zahvaliti, što je uz mene. Mnogo puta sam preispitivala sebe šta ima toliko zanimljivog kod mene, da sam mu se toliko svidela. Napadna sam, drska, psujem... nisam baš za pohvalu, al to sam ja.

Izgleda da se neću moći otarasiti ove mučnine. Opet...

Polako sam ustala obuvajući papuče. Zavrtelo mi se u glavi i oslonila sam se na orman stiskajući oči. Duboko sam uzdahnula i otrčala u kupatilo. Dočepala sam se lavora i ispustila dušu. Sedela sam na podu pored lavora čekajući novi nalet koji će me rastrgnuti. Ma jebeš čekanje!

Gurnem dva prsta i nalet stigne. Ispovraćam se kontam deseti put danas. Ledjima se naslonim na vrata rukama prelazeći preko lica. Želim da se ovo završi...ne mogu ovo.

Ponovo uzdahnem i ustanem polako sa poda sredjivajući nered koji sam napravila. Operem usta i obrišem peškirom.

Prodjem kroz hodnik i udjem nazad u sobu. Na satu pokazuje da je pet ujutro. Hah...doslovno celu noć ne spavam, zbog trčanja do kupatila i umiranja od bolova. Uzmem jastuk i očistim kosu koja mi je otpala. Postajem ružna...moja plava kosa je sada sve samo ne kosa.

Zavučem se nazad u krevet ušuskavajući se pored Jasona. Uzimam njegovu desnu ruku i prebacujem je preko mene. To mi daje osećaj neke sigurnosti, a i brže zaspim.

Pa, nadam se da ću se naspavati, jer mi to zaista treba.

A/N
Kao prvoo žao mi je što nije bilo nastavka nedelju dana, jer sam imala dosta ispitivanja testova i tih sranja, a mesta za inspiraciju nije bilo. Zanima me kako vam se ovaj nastavak čini i jel ispunjava vaša iščekivanja?