Sweet Madness

Chapter 7

Jason's P.O.V

"Chris kreni!", držim ga pod ruku i vučem ka izlazu. Nema me sat vremena i on se oleši. Nemam reči.

"Ali ja sam...stani...devojka me če-čeka..", preokrećem očima i u iskušenju sam da ga udarim. Nastavljam ga voditi ka izlazu, dok on još uvek sebi mrmlja u bradu.

Nadam se da će mu se smučiti to što stalno iskorištava lake studentice na žurkama. Uopšte nije zanimljivo. Otključavam auto i polako ga smeštam na suvozačevo sedište. Zalupim vrata i optrčim auto. Smestim se na sedištu i palim auto. Dam gasa i ubrzo izadjemo sa parkinga te se zaputim ka njegovoj kući.

***

Parkiram se na prilazu Chris-ove kuće i vidim upaljeno svetlo u dnevnom boravku. Sigurno ga majka čeka. Izašao sam iz auta i otvorio vrata gde je on sedeo. Jedna njegova ruka je bila prebačena oko mog vrata, a drugom rukom sam ga držao oko struka.

Išao sam polako, jer on zaista nije bio u stanju da hoda. Stao sam na prag kuće i otvorio vrata. Kao što sam i mislio. Njegova majka je odma dotrčala do nas i uhvatila Chris-a s druge strane. Smestili smo ga na kauč, jer mislim da nebi uspeo s njegovom majkom da ga odnesemo do sobe.

Njegova majka je samo uzdahnula i prstima prešla preko slepoočnice. Vidi joj se po licu da je umorna i zabrinuta za njega. Veoma.

"Hvala ti što si ga doveo..", tiho je rekla i slabašno mi se nasmešila.

"Uvek gospodjo, uvek.", uzvratio sam osmeh.

"Umm, da li da uradim još nešto za vas?", nesigurno pitam i počešem se po potiljku.

"Ne, dovoljno je što si ga doveo. Sad ga možemo pustiti da spava.", nasmešila se opet i ja s njom. Mahnuo sam u znak pozdrava i izašao napolje.

Pa ovo je bila zanimljiva noć. Prvo divna noć koju sam proveo sa Amy. To ću pamtiti. Izvadio sam telefon iz džepa. Imam 14 propuštenih poziva od... Amy? Odmah sam je pozvao i prislonio telefon na uvo. Nogom sam nervozno lupao o beton i čekao da se javi. Hajde.

"Jason, dodji brzo po mene.", prvo sam bio u blagom šoku. Ona me treba? Bez razmišljanja sam pristao.

"Dolazim.", kratko sam joj rekao i seo u auto.

"Jason nemoj prekidati vezu.",tiho je rekla.

"Nisam ni mislio. Gde se nalaziš?", zabrinut sam. Da li bi trebao biti? Koga jebe. Ona me treba.

"Izmedju 5 i 7 Avenije", odgovorila je veoma brzo. Izdahnuo sam.

"Šta se dogodilo da me tako hitno trebaš?", ozbiljno je pitam. "Želim da pričamo. Imam nešto da ti kažem što me je pre nekih 10 minuta izbacilo iz takta. Imam osećaj da znaš dobro slušati pa ono..", čuo sam dubok uzdah koji je uzela. Ona želi da popriča sa mnom? Pre pola sata je bila uznemirena, pa je opet bila raspoložena. Kad je već uspela da se iznervira?

"Okej, biću tu za nekih 20 minuta."

"Požuri."

***

Vidim je na podu kako sedi naslonjena na auto. Noge su joj ispružene, a u rukama drži cigaru. Nisam znao da puši. Namrštim se na to, jer ne volim kad devojka puši.

Zaustavim auto nedaleko od nje i izadjem napolje te jako zalupim vrata. Ubrzanim koracima joj se približavam. Blizu sam joj te stajem ispred nje na što ona odmah ustane sa poda i baci opušak cigare. Ne progovaramo par minuta. Samo se gledamo. Posmatram njene oči koje izgledaju ranjeno.

Ono duboko plavetnilo njenih očiju je pomešano sa sivilom. Kao da ih guta neka tama. "Odlično poredjenje Jason.", razum mi aplaudira. Ruka mi poseže ka njenom obrazu, ali ona se odmiče.

"Ne, sećaš se već šta sam ti rekla.", pogleda me izravna u oči. Vratim ruku k sebi, i stanem ponovo ispred nje.

Samo ovaj put toliko blizu da nam se prsa jedva dodiruju i jedino na što se fokusiram jesu njene usne. Izgledaju kao remek delo nekog poznatog umetnika. Ona je remek delo. Cela je tako savršeno-ne savršena.

"Sećam se. Ali odlučujem da se ne držim tog pravila. Znam da ćeš kad tad zavoleti fizički dodir. Pogotovo moj.", prasnula je u smeh. Začikava me.

"Mi smo potpuni stranci Jason. Zašto misliš da ću zavoleti dodire, a pogotovo tvoje?"

"Imam takav osećaj. Još uvek me nijedan nije izdao.", sa sigurnošću odgovaram.