𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

Uvod - I

Bilo mi je bitno da odem negde. Par nedelja ili meseci jer u malom mestu gde svako svakog zna nisam mogao da upoznam sebe. Nisam mogao da sebe odvojim od očekivanja koja su pred mene stavljana i zato sam neprestano produžavao ostanak na moru menjajući gradove i poslove. Bilo mi je bitno da odem negde a sad mi je postalo važno da sve što sam o sebi shvatio ne zaboravim kad se vratim tamo gde je sve blisko i poznato

Ulcinj je bio samo jedan od gradova u kojima sam se našao. Pre njega su to bili Split i Tivat i znao sam da do polovine septembra, kada sam nameravao da se vratim kući, biće još gradova u tom nizu koji sam pravio tražeći sebe. Ljude koje sam sreo i devojke s kojima sam bio nisam brojao, gradove jesam, lakše ih je prebrojati.

- Nestore - okrenuo sam se i na šank spustio ono što su konobari od mene tražili - Je l ono ona Kasijina drugarica, Magdalena?

- Margita - ispravio sam Novaka koji je pošao sa mnom ne želeći da ponovo iz dosade ode na more sa svojima i polako se okrenuo. Margita je sedela sama, suviše često se okrećući ka vratima i delovalo je kao da čeka nekog ko neće doći

- Jebiga - rekao je i okrenuo se ka ostalima, nastavljajući neku drugu priču. Iz nekog razloga, često sam očima leteo ka njoj i u jednom od tih letimičnih pogleda primetio da joj je potrebno društvo.

- Nemoj da mi kažeš, ovo je vaše - rekla je kada sam prišao njenom stolu

- Nije, radim ovde preko leta - seo sam a Margita se nije pobunila. Pomerajući stvari koje je rasula po stolu očekujući nekog ko se nije pojavio, prihvatila je moje društvo ćutke, isto onako kako sam ga ponudio

- Da, pomenula mi je Kasija. Radićeš do kraja sezone? - odmahnuo sam glavom a ona se nasmejala

- To je bio prvobitni plan ali mi je već dosadilo. Trebaće mi odmor od ovog odmora. A ti? - senka koja joj je prešla preko lica bila je čudna a ona se uspravila u stolici

- Ja sam trebala da se nađem s drugom koji nije došao - rekla je posle kraće tišine i oboje smo znali da je to bila ublažena varijanta istine, varijanta koja joj je pružala otklon

- Jer je budala - pogledala me je iznenađeno, kao da u mojim rečima traži neki trag podsmeha - Niko normalan ne bi dozvolio da ga ti čekaš ili da ne dođe

- Čuj, Nestore, hvala ti ali ne moraš da me tešiš. Nije ni prvi ni poslednji put. Znam da si ovde jer sam Kasijina drugarica i nema potrebe da se mučiš. Donesi mi račun pa ću otići odavde i to je to

- Rekao sam svoje mišljenje i seo za tvoj sto ne samo zato što si Kasijina drugarica ili Vukašinova sestra već zato što sam to želeo

- I u tom slučaju ti hvala ali sad bih stvarno da krenem, nema smisla da sedim i ispadam jadnija nego što jesam

- Kuća časti - rekao sam iznenadivši sebe a ona je odmahnula glavom

- Ne volim da ostajem dužna

- Ne znaš šta znači kuća časti? - oklevajući, vratila je crni novčanik u tašnu, osmehnula se i ustala. Pre nego što je pošla ka vratima, okrenula se

- Drago mi je što sam te videla - ne okrećući se, izašla je i tek sam tad zapitao sebe zašto sam imao potrebu da joj priđem jer je nisam slagao kada sam rekao da sam to želeo. Pitanje je bilo zašto?