𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

XV

Otišao je. Ne zna na koliko. Slegla sam ramenima i ravno rekla da mi je pominjao da planira na odmor jer je imao suviše obaveza u poslednje vreme, iznenadivši sebe brzinom s kojom sam mogla da rodim laž. Želela sam da osetim kivnost, da kažem da je najlakše otići i ostaviti ono što te razdire za sobom pa makar i na par dana ali je istina bila da sam najbolje od svih znala da nikad ništa ne ostane iza tebe; sve to od čega bežiš prati te poput senke, ma gde bio. I zato sam znala da nemam prava da kažem bilo šta iako mi se činilo da je Kasija to očekivala od mene. Za Vukašina nisam mogla da dokučim i istini za volju, lakše mi je padalo da verujem da ne vidi

- Izvinite - rekla je devojka, nešto mlađa od mene upalih obraza i u jakni koja joj je bila najmanje dva broja veća. Uzvrativši joj da je u redu, ostala sam da pratim pogledom kako užurbano ulazi u staru zgradu u koju su premestili dnevnu bolnicu i savetovalište. Stajala sam i pogledom tražila lice koje liči na nju ali je u proteklih pola sata nije bilo. Svi moji nemiri, sve loše odluke koje su me ostavljale praznom navele su me da pokušam da je pronađem i bar umirim grižu savesti koja me je godinama jela. Nestor je iz zemlje otišao ne rekavši mi ništa a ja sam posle svega smatrala sebičnim da od njega tražim izveštaj te sam već danima šetnjom kroz sećanje tragala za njom

- Je l idemo kući? - okrenula sam se i suočila se s Vukašinovim blagim izrazom lica

- Kako si znao gde sam?

- Već par dana sam primetio šta radiš, znao sam da je ovo naredni korak - ipak, pogled koji mu je pobegao ka jednom od prozora odao je istinu i znala sam da posle svega, ne želi ni da me vidi iako je znala da sam je svih ovih godina tražila

- Ne želi ni da me vidi - poraženo sam rekla koračajući prema autu a Vukašin mi je otvorio vrata

- To je malo složenije. Nestor ti ništa nije rekao? - kada sam odmahnula, zadovoljno je klimnuo glavom - Ja sam to od njega tražio. Idemo negde gde možemo da pričamo, može poslastičarnica u Starom gradu?

- Svejedno - rekla sam osećajući da više ništa nije u mojim rukama iako sam s tim uverenjem pre tri sata izašla iz kuće. Gledala sam grad koji je sve manje ličio na moja sećanja i po prvi put za ova dva meseca, pomislila sam da ni sama ne znam gde sam se i kome vratila.

Sto za koji smo seli bio je na samom kraju lokala, dovoljno zaklonjen da nas niko ne vidi i znala sam da se Vukašinu ne dopada što sam ga odabrala. Nisam marila jer mi je u poslednje vreme bilo teško da se gledam u ogledalu; sve ostalo bilo je mučno.

- I? Hoćeš li konačno da mi kažeš šta se dešava - pitala sam mrljajući po tanjiru kašičicom, ni ne gledajući ga

- Marija je neko ko ne želi pomoć. Za nju nema nade i ne postoji bolji način da se to kaže. Nju ne zanimamo ti ili ja, nikad je nismo ni zanimali ali je zanima njen deo nasledstva. Još na maminoj sahrani se postarala da mi to stavi do znanja

- Ja sam sve ovo vreme mislila da nije ni bila

- Bila je ali je sačekala da ostanem sam sa ujakom kako bi mogla da kaže šta ima. I poštedeću te toga, nije rekla ništa lepo a ni istinito

- U tome je problem - spustila sam kašičicu i podigla pogled jer mi se činilo da posle svih ovih godina, ljudi oko mene prave iste greške - Štitiš me i sklanjaš iako na kraju sve to dođe do mene. Sklanjaš me od stvari koje moram da znam. Zapravo, zaslužujem da znam!

- Ne Gita, ne štitim te od toga. Meni je potrebno da barem jedno od nas veruje u lepše stvari

- Zabole me - rekla sam privukavši sebi pepeljaru. Dim cigarete uvlačio se u nozdrve i činilo mi se da to bar za nijansu umanjuje moju nervozu - Znaš koliko me zabole što je tebi potrebno da ja kroz život idem s ružičastim naočarama!

- Dobro - rekao je iznervirano i tenzična tišina pretila je da proguta ono malo preostale iskrenosti i otvorenosti. Znala sam da nemam prava da budem drska ali isto tako, nije imao prava da odlučuje umesto mene - Slušaj, neću da te lažem kako je to bilo za tvoje dobro jer je to bio najvažniji ali ne i jedini razlog. Možeš da se duriš a možeš i da me saslušaš do kraja pa da onda odlučiš šta misliš

- Dobro, nastavi

- Ona i ja od tada, još malo četiri godine, imamo tehnički dogovor gde joj isplaćujem delove njenog nasledstva. Tako ću faktički kupiti od nje ono što bi joj pripalo i kasnije podeliti nama. Glupa, nepotrebna transakcija kojom sma se osigurao da neće prodati deo kuće nekom dileru ili drugom šljamu

- Šta si tražio od nje zauzvrat?

- Ništa - pogledala sam ga hladno, stavljajući do znanja da nema poente da laže. Pogledala sam ga osećajući šta je od nje surovo i sebično tražio - Da se drži podalje od nas. Od tebe. Da te ne zove, ne traži, ne preti i da mene ne zove sem ukoliko se ne radi o tehničkim stvarima

- Ona nam je sestra!

- Nije! Odavno to nije i zato sam te i štitio! Još uvek ne prihvataš da je, otkako je poslednji put izašla na vrata, odabrala da joj ne budemo ništa. Ni mene ne bi zvala da tata nije preneo sve na mene

- Zna li on za sve ovo?

- Zna. Zato se i odselio na Bukulju, da ne bi i dalje svedočio njenom postepenom samoubistvu

- A ti si postao njen novi saučesnik - vrtela sam glavom shvativši da naše odluke retko budu dosledne onome što smo obećali sebi. Slabićki i izdajnički, to je očigledno jedini način preživljavanja - Šta si onda tražio od Nestora ako već ne bih nikako mogla da uspostavim kontakt s njom?

- Da ti ništa ne kaže, čak ni gde je. Mislio sam da ćeš odustati, pogotovo sada dok nije ovde ali sam se prevario. Lepo mi je rekao da ne odlažem ovaj razgovor, da zaslužuješ da znaš

- Zamisli kad me on zna bolje od tebe. Možda je to jer si otišao i u svojoj glavi zamrzao vreme pa sam za tebe i dalje izgubljeno, nesrećno dete - ustala sam ostavljajući upaljenu cigaretu u pepeljari - Ako hoćeš, polazi - rekla sam iako sam znala da sama, po kiši koja je lila kao iz kabla, ne bih stigla daleko i imala sam sreće što kod nas slabića, jedina sigurna karta jeste krivica. Zbog nje i griže savesti, Vukašin je ćutke koračao kraj mene koja sam osećala da bih zaista bila srećnija da je uspeo u tome da me skloni od istine. To priznanje bilo je porazno isto onoliko koliko bi me utešilo ali se iz ove kože više nije imalo kud.