𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

XVI

Nedelju dana bilo je potrebno da mi se svet sruči na glavu. Jedna po jedna iluzija padala je poput domina i umesto da to sama odaberem, okolnosti su me primorale da se ogolim sama sa sobom i suočim sa svime što jesam i što nisam. I ne znam šta je ostavljalo oporiji ukus na usnama.

Bila sam sama i birala sam da budem sama. I možda je mrak koji me je u početku stizao na sebi nosio Nestorov miris i tragove ali ovaj sada bio je moj. Bio je podjednako težak kao ranije i znala sam da od njega ne mogu pobeći u sećanja. Morala sam da se suočim sa svime što me je plašilo i znala sam da jedino mogu da odaberem hoće li to biti pod mojim uslovima ili silom prilika.

Zato sam jutros pravila novi raspored u stanu. Pustila svetlo da uđe, kutije koje su danima stajale u predsoblju raspakovala; čekale su da se vratim s Bukulje nakon tri dana koja sam kod tate provela. Onu s uspomenama bacila pod krevet, za sad mi je lakše da me muče samo moja sećanja.
Želela sam da udahnem vazduh punim plućima, bar jednom, pre nego što počnem sve ono što sam odlagala mesecima.

Ćutala sam, bez suza u očima, dok sam posle tri godine prvi put došla na groblje. Iako sam se u crkvi uvek molila za nju a noću je često sanjala, majci nisam išla jer sam osećala da nemam prava. Uskratila sam joj sebe inatom, dečijim i besmislenim i zbog njega zakasnila dovoljno da to ne oprostim sebi. Zakasnila sam tek da mi izgovori da će me ostati željna i dovoljno da sebe čitavog života krivim zbog toga. Zato sam kao i svaka kukavica, jedva smogla snage da dođem ali mi se sada činilo da se kamen podiže sa srca. Disala sam lakše iako su me žaoke krivice podsećale da sam trebala da znam da nikada nije birala onako jer je Mariju volela više nego jer je ona bila njeno najbespomoćnije dete. Dete kome je najviše trebala. Sada sam to znala, sada kada nijedna od nas ne može da razume i pomogne onoj drugoj.

Dok sam popločanom stazom koračala ka kapiji groblja, osetila sam da je ovo samo jedna od stvari koje sam dugovala sebi. Ne jer sam ih zaslužila nego jer je bilo po pravdi da se sa njima suočim i zato sam znala šta je sledeće što treba da uradim

"Znam da si na odmoru ali pošalji mi Marijin broj. Za ostalo mogu da sačekam" bila je hladna poruka, netipična za nas. Bez pitanja kako mu je, bez njegove potrebe da mi se javi, bez svega što nas je činilo povezanim ali je to bio moj izbor, jedan od onih s kojima sam morala da se pomirim jer sam ih ja odabrala. Ovaj je doduše bio teži i bolniji od ostalih ali čovek je čudna životinja, najlakše se navikne na trpljenje.

- Halo? - javila sam se prepoznajući jedan od Vukašinovih brojeva

- Mislio sam da si odustala, da si onog dana shvatila kako stoje stvari!

- O čemu pričaš?! - prosiktala sam znajući vrlo dobro o čemu priča. Znala sam da me Nestor kažnjava ne želeći da odgovori ni na hladnu, službenu poruku; ne želeći da mi kaže ono za šta je plaćen

- Zvao me je Nestor i pitao jesam li razgovarao s tobom o Mariji?

- I šta si mu rekao?

- Da jesam i da sam mislio da smo na tu priču stavili tačku - lupila sam rukama o volan ne mareći što je svetlo postalo zeleno i što iza mene trube - Šta se dešava?

- Gužva je kod mosta. A ako me pitaš za Nestora, ne znam, jer je pitanje bilo službeno i upućeno njemu. Da sam želela da vodimo ovaj razgovor, pitala bih tebe

- Šta radiš Margita?

- Sređujem sve ono što me je sačekalo. Za vikend sam bila kod tate na Bukulji, upravo se vraćam s groblja, sad želim da je pozovem i da joj kažem sve što mislim da treba da čuje. Ne tiče se ni tebe ni njega ali verujem da je bolje da mu daš detaljan odgovor. Da se ne sekira.

- Šta se dešava među vama? - pitao je sumnjičavo

- Hoćeš li bar ti da mi pošalješ taj broj ili ne? - pitanjem sam uzvratila na pitanje znajući da Vukašin ima pravo da zna. Ipak, pravedno je bilo da i ja njemu uskratim to pravo

- Poslaću ti - rekao je oklevajući a ja sam prekinula poziv. Tišina koja je ispunila auto bila je teskobna i laka u isto vreme iako sam bila besna. Na Vukašina, Nestora, Mariju, čitav svet i vreme koje je bilo stara kurva i rešilo da oduzme sve čemu sam težila i nadala se.

Želela sam da pozovem Nestora i kažem mu sve što mi je prvo palo na pamet kada me je Vukašin pozvao. Možda se i nadao tome. Možda je zaista kraj svemu što je naše prijateljstvo bilo jer sam ga odbila kao muškarca ali mi je dugovao odgovore o Mariji. Dugovao je jer sam to, ni ne sluteći kako će se stvari razviti, od njega tražila profesionalno. Licemer.

Broj koji mi je Vukašin poslao bio je isti kao i pre par godina kada sam poslala nikad otvorene poruke. Bilo mi je smešno ili sam sebe ubedila u to da ne bih priznala sebi da sam poražena i razočarana. Ipak, nakon dva poziva na koja se nije javila, pisala sam sve što sam prethodnih godina želela da joj kažem. Pisala sam sve što sam joj dugovala ali nisam tražila oproštaj jer toliki licemer nisam bila; znala sam da takve stvari nikad ne bih uradila da sam zaista želela da ostanemo bliske. Ne bih joj okrenula leđa i osudila je kao i svi u ovoj sredini, ne bih nikad poverovala Vukašinu da treba odustati od nje i nikad to ne bih koristila kao opravdanje. Nisam bila bolja od njih ali se makar nisam obmanjivala. Pisala sam znajući da neće pročitati ali više me nije bilo briga.

- "Vratio se "- bila je Kasijina poruka zbog koje sam čašu s vinom napunila do vrha i nazdravljajući nemo smislu za ironiju koji je Bog imao. Posle onakvog dana koji sam ispratila budna i pripita, trebala sam da se nadam ovakvom epilogu. Trebala sam da predosetim da će se vratiti i da će me stvarnost konačno stići svojim lepljivim rukama