𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

IV

Obmana je najmekši ogrtač koji čovek može da ponese ali i najpogubniji; pogotovo samoobmana. I zato nisam obmanjivala ni sebe ni druge da odlazim jer moram iako bi to olakšalo rastanke i opravdalo me. Želela sam da odem, ne toliko daleko i tako dugo ali sam želela jer sam sve češće uviđala ono što je odavno bila istina - ovde za mene preostaje malo toga.

- Najviše od svega želim ti da se vratiš ali pored toga, želim da se tamo uklopiš i manje brineš. Mogla bi i da razbiješ maler u ljubavi ali suštinski ti želim lakši i lepši život - rekla je dok sam razgledala poklon koji mi je zajedno sa Nestorom dala. Osmehivala sam se slabašno i setno znajući da večeras ne smem dozvoliti emocijama da me savladaju jer bih lako odustala i ostala iako je naš život sve češće podsećao na porodičnu agoniju s plakanjem i psovanjem

- Hvala vam, zaista niste trebali

- To je simbolično, samo za uspomenu - rekla je i zagrlila me - Bože, koliko ćeš mi nedostajati!

- I ti meni! - rekla sam i sklopila oči uzimajući trenutak da se priberem. Kada sam ih ponovo otvorila, primetila sam da Kasija nije uspela da savlada suze i osmehnula sam se blago, pogledavši u namrštenog Nestora - Ne plači, nema razloga, nije kraj sveta. Dolazićeš, dolaziću, neprekidno ćemo biti u kontaktu. Na kraju krajeva, odavno si tražila dobar izgovor da počneš da putuješ sama

- Ja bih tebe trebala da tešim, ne ti mene. Uostalom, kraj je onome što je poznato i blisko obema

- Ali je tebi ipak teže, reklo bi se - Nestor je rekao zabavljeno - Šalu na stranu, znali smo da će do ovog doći samo je brzo, jebiga

- Suviše brzo - rekla je Kasija i mogla sam se zakleti da je ponovo bila na ivici suza

- Ni ja se nisam nadala da će biti ovako ali posle svega, tako je najbolje. Vukašin je u pravu, sve dok se naši ne suoče s nekim stvarima, nas dvoje ćemo biti između i čekati a do toga možda nikad ne dođe. Ovako, imaćemo jedno drugo i sve ostalo će postepeno doći - rekla sam ne znajući da li su te reči neophodne meni ili njima.

Vreme koje je klizilo iz ruku mnogo brže nego što sam želela dovelo je Kasiju do tačke pijanstva u kojoj joj glava pospano pada. Međutim, više me je okupiralo Nestorovo ćutanje i pogled kojim kao da je pokušavao da u meni pronađe oklevanje. Večeras je na nas pala neka čudna, gorka težina i činilo se da svako od nas pokušava da ovo veče učini običnim iako to nije. Možda su oni želeli da bude drugačije ali ja nisam mogla; ne kada sam se jedva usudila na ovo. I zato sam pevušila "Šta ćemo sad nas dvoje" koja se tiho čula

- Ne znam kako ću se navići da te ne viđam i da Kasiju i tebe isterujem iz lokala - nasmejala sam se

- Biće ti lakše

- Neće, s tobom i Vukašinom sam osećao da sam manje izgubljen. Vas dvoje sad imate jedno drugo a ja ostajem izgubljen. Ne shvati me pogrešno ali mnogo je lakše kad znaš ko si i šta želiš

- Znaš i ti. Ti si neko ko može mnogo i ko će mnogo postići i u to ne sumnjam. A veruj mi, kao stara kukavica znam da pravim razliku između kukavičluka i smelosti. Znaš li koliko stvari postoji na koje ne znam kako ću se navići ili za koje mi je žao što ih nisam uradila - rekla sam smestivši se za sto kraj njega, puštajući Kasiju da drema

- Za čim žališ?

- Ja ne poznajem ovaj grad iako živim u njemu. To mi je žao kao što mi je žao što s Kasijom nijednom nisam noću otišla u lagum kod severne kapije iako smo se stalno dogovarale. A najviše mi je krivo što odlazim i što se nisam ni sa kim ni poljubila kako treba - nasmejao se dok sam ja zavrtela glavom - Novi početak, nova ja, možda sve ovo postignem kad se idući put vratim

- Ne sumnjam da ćeš se vratiti - rekao je kao da nas oboje uverava i pogled mu je bio topliji nego čitave večeri. Ovakvu iskru imao je jedino kada je onog dana sedeo sa mnom na plaži dok sam čekala osobu koja se više nikad nije javila

- Ni ja. Ovde je sve moje, porodica, ljudi, Kasija i ti. Bože, koliko ćete mi nedostajati - rekla sam tiho, kao da tek sad shvatam da je naš odnos uvek bio na ivici. U početku na ivici poznanstva, na ivici prijateljstva a sada, na ivici nečega što je bilo više od prijateljstva a manje od intimnosti. Nadala sam se da on ne vidi tu ivicu, oštru i beznadežnu

- Falićeš mi Gita - rekao je primičući se i umesto da ustuknem, približila sam se njegovim usnama znajući da barem za jednom stvari neću žaliti. Srce je kucalo brže i snažnije, življe nego prethodnih, sivih dana u kojima sam rasparčavala život po torbama i koferima

- Izvini - rekla sam najzad nakon što se među nama stvorila čudna tišina. Nisam navikla da mi je kraj njega neprijatno a sada sam osećala da je ta neprijatnost morala biti tu - Nije..

- Ćuti Gita, ne kvari - rekao je tiho ponovo se približavajući i znala sam da pored gomile stvari koje mi ne znače ništa, par albuma i knjiga, sa sobom nosim živu uspomenu s kojom ću bar prvih par dana sebe ubediti da sam dobro i da će biti dobro. Dovoljno da se isprva obmanem.