𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

XIII

Sedela sam za istim onim stolom koji smo u bezbrojnim dolascima ovde Kasija i ja birale. Više ništa nije bilo isto, ni ljudi koji u njega dolaze, enterijer a ni mi ali sam znala da je ovo bio najbezbolniji način za prevazilaženje jaza koji se onog dana među nama stvorio. Znala sam da u poslednjih sat vremena uglavnom ostanu samo oni kojima se ne odlazi kući te sam čekala da dođe do stola i opomene me.

- Pretpostavljam da mene čekaš - rekao je nasmejan dok je uzimao stolicu naspram mene i premestio je do moje. U onom prošlom životu kad god bi mi se približio, dah mi je zastajao na tren a posle tolikih godina, ponovo sam se osećala tako

- Da - rekla sam blago, ne znajući ni sama hoće li uopšte ostati. Ne znajući oprašta li mi moju potrebu da budem pravedna po svaku cenu iako pravednosti u svetu oko nas odavno nema

- A šta ako imam planove? Ili sam došao ovde da te ispratim jer zatvaramo za 15 minuta?

- Ako je to slučaj, rado ću otići. Doduše, mislila sam da i ti pamtiš da smo ovde nekad najbolje vreme provodili baš posle zatvaranja - rekla sam i pre nego što sam uzela tašnu, osetila njegovu ruku na svojoj. Nežni stisak me je naterao da zastanem

- Nema potrebe. Žao mi je ako sam te uvredio onog dana. Nisam tako mislio, stvarno

- Znam da nisi. Zato sam i došla, nisam trebala da se hvatam za svaku sitnicu ali mi je drago što sam neke stvari konačno rekla otvoreno. Ne možeš da porekneš da će uvek postojati neke stvari koje prećutkuješ

- I meni je drago što si rekla šta imaš. Zato je jedino pravedno da priznam da sam preterao jer je istina da si u pravu i da se teško otvaram. Neke stvari lakše podnosiš dok ih ne kažeš naglas - znala sam da njegove poslednje reči nemaju prizvuk koji sam želela da imaju

- To mi je, nažalost, više nego poznato - osmehnula sam se blago

- Međutim, ne duguješ mi zbog toga. Naprotiv, ja dugujem tebi jer si razumela i ono što ne kažem

- Ne duguješ mi, znaš to i sam - zavrteo je glavom a na licu mu se pojavio osmeh, isti onaj koji me tolike godine razožurava i koji tražim na tuđim licima

- Šta kažeš, da kad smo se već pomirili, u ime starih dana ostanemo ovde?

- Inače bih te odbila jer sutra moram da budem na brifingu u pola 10 ali pošto sam nas ja podsetila na to vreme, mislim da nemam izbora - rekla sam kroz osmeh a nostalgija je svojim prstima prešla preko kože i donela ukus nekih starih dana. Činilo mi se da tu, sa njim, najčešće mogu da se osetim kao tada i zato sam toliko cenila sve te trenutke. Nikad ne znam hoće li mi ih život ponovo uzeti.

Ko zna koliko čaša vina kasnije i još toliko poziva Kasiji i Vukašinu, sedeli smo i dolivali vino u čaše koje nisu bile predviđene za tu svrhu. Smejali smo se sećajući se svih tih dana, prvih iskustava koje su ti dani donosili ali i onoga što smo delili, kao svedoci ili saučesnici

- Kasija je bila glupa. Rekao sam joj to odavno ali mi se čini da ništa nije naučila

- Jeste. Možda ti se Lazar ne dopada ali naučila je i mnogo je snažnija. Svi smo, prošlo je mnogo vremena od svega ovoga o čemu pričamo. Bili smo deca

- Neki ste bili, neki nismo - prevrnula sam očima iako sam se osmehivala

- Izvini, zaboravljam da si ipak bio zreliji, pametniji i ostvareniji od nas iako si ti bio jedva punoletan

- To nije bila stvar godina već životnog iskustva. Moje je već tada bilo dovoljno da vidim neke stvari koje su vama promicale što je bilo i logično s obzirom da ste bile klinke

- Ja ne znam šta se meni dopadalo na tebi kada si oduvek imao tu nepodnošljivu dozu zaljubljenosti u sebe i bezobrazluka - zastao je i zagledao se u mene kao da tek sad shvata da pred njim sedim kao drugačija, starija osoba a ne kao klinka, nesnađena i nezrela

- Više ti se ne dopada? - pitao je kroz osmeh primičući mi se i osetila sam sve što je kroz telo poput talasa prošlo u onoj noći kada sam odlazila. Nisam ni primetila kada mu se u oku stvorila toplina niti kada je uspeo da me privuče sebi ali sam znala da mi je to bilo potrebno poput vode. Nisam marila za ispravno i zato sam se prepustila sve dok me svest da ponovo pravim istu grešku nije presekla i naterala da se otrgnem iz njegovog naručja koje mi je bilo tako blisko - Opet kvariš Gita

- To je moja ružna navika - rekla sam okrećući glavu na drugu stranu. Iskoristivši priliku, spustio je usne na moj vrat i znajući da treba da se oduprem, uzdahnula sam - Ne, Nestore! - zastao je a ja sam rukama nervozno prošla kroz kosu

- Čega se plašiš Gita?

- Jesi li siguran da vredi žrtvovati prijateljstvo koje smo imali zarad ovoga? Jer ja ne mogu da podnesem pomisao da te izgubim

- Kao prijatelja - rekao je cinično a ja sam zavrtela glavom

- Jer si jedan od mojih ljudi. Naravno da se plašim da ovo što bismo imali nije vredno tog i takvog prijateljstva! Naravno da ne želim da te izgubim, čak ni po cenu da propustim priliku. Umalo sam se pojela od griže savesti prethodnih dana jer sam mislila da sam kriva što se naše prijateljstvo ruši

- Ti ne znaš šta želiš - rekao je tiho, gotovo povređeno a ja sam zastala osećajući na dnu duše, crne i slomljene, da je to bila istina. Ipak, činilo mi se da mojim željama nije mesto niti vreme i zato sam osetila potrebu da se pobunim

- Znam. Da li ti znaš šta želiš?

- Znam i ponašam se tako. Ti ne znaš jer tvoji postupci govore jedno a nepotrebna opravdanja drugo. Zato, kad budeš znala šta želiš, potraži me - rekao je blago, ne sklanjajući ruku s moje. Poljubivši me u čelo, polako je ustao i znala sam da je ovog puta fajront bio mnogo pre nego što je sunce počelo da se rađa nas gradom. Završili smo na istom onom mestu gde smo stali pre osam godina samo što sam sada dočekala ispunjenje svojih tadašnjih želja koje me je raznosilo jer mi se činilo da to nije ono što mi sada treba; želje ne znaju šta je stvarnost, sumorna i teška. Zato sam par trenutaka kasnije, koračala ka svojim kolima nadajući se da će Bog, sudbina ili neka treća sila poslati znake da sam ispravno postupila udaljivši se od svoje najveće želje.