𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

XVIII

Umesto otrežnjenja, stvarnost je pala po nama poput prašine. Stvarnost u kojoj je među nama mnogo neizrečenog i nerešenog. Ne želeći da pokvarim trenutak koji me je često u snovima proganjao, ćutala sam, ležeći na njegovom ramenu. Njegovo ujednačeno disanje povremeno bi umirilo moj um po kome su misli divljale

- Spavaj Gita - rekao je kada ga je probudio moj pokušaj da se odvojim od njegovog tela. Znala sam da nema svrhe da mu sanjivom objašnjavam da me je stigla nesanica, kao i svake večeri te sam ga poljubila u obraz, ovlaš i ustala - Gita, vrati se

- Ne mogu da spavam - rekla sam blago, otkrivši se. Kada je upalio lampu, oboje smo se namrštili zbog jačine svetlosti i instinktivno, okrenula sam glavu - Ugasi to svetlo, pobogu!

- Nemaš čega da se stidiš - izrebrila sam ga pogledom dok je on pokušavao da me šarmira osmehom - Ozbiljan sam.

- Znam. Spavaj, ja ne mogu - rekla sam tražeći pogledom svoje stvari

- Šta te muči? - pitao me je nakon što se privukao do mene

- Ništa što ne može da sačeka jutro

- Ako može da sačeka jutro, onda nije vredno toga da budeš budna u ovo doba - nisam ni obratila pažnju koliko je sati jer mi se činilo da ću ležeći pored njega svaku slutnju pustiti da me preplavi i uplaši. I zato sam i dalje ćutala, nadajući se da će pustiti kad već moj um nije mogao

- Ne bih se složila a to sad nije ni bitno. Spavaj Nestore - blago sam ga pomazila po obrazu ali me je rešenost koju sam mu u pogledu pročitala naterala da povučem ruku nazad k sebi - Ne gledaj me tako, ne želim da te sad gušim teškim temama

- Ovu noć sam drugačije zamišljao mada ni sad nije kasno, još uvek si gola - polako sam se povukla za par santimetara unazad zbog čega je zastao - Šta te muči Gita?

- Uf, trenutno to što insistiraš iako ovaj razgovor ne bi želeo da vodimo ni ujutru jer šta, sada smo zajedno i sve je rešeno, zar ne?

- Zar nije? Konačno smo zajedno, posle toliko vremena koje smo izgubili

- Misliš da to što smo zajedno može da samo po sebi reši bilo šta?

- Ne mislim ali vidim da si iskoristila prvu priliku da počneš da dramiš

- Dramim?! - zastala sam zapanjena - Nisi imao prava da me gađaš gde sam najranjivija. Nisi imao prava da mi ne daš odgovore koje sam ti pošteno platila. Nemaš prava da mi kažeš da dramim jer ne želim da ti budem samo neka kres šema! Toliko toga je tek pred nama a ti misliš da je sve rešeno jer sam eto spavala s tobom! - rekla sam navlačeći pantalone koje sam prve pronašla

- Stani Margita!

- Ne! Iz ovoga se nećeš izvući jer ne mogu da ti odolim! Stvarno misliš da nisam shvatila da je ono sinoć bilo samo pokušaj da izbegneš ovaj razgovor?! - ni ne tražeći ostatak odeće, navukla sam džemper preko gole kože po kojoj je prošle noći ostavljao poljupce i ujede

- Stani, aman! - rekao je povukavši me k sebi - Saslušaj me!

- Ne! - rekla sam prkosno iako sam znala da nemam srce koje bi hladnokrvno izašlo na vrata i ostavilo ga ni ne pruživši mu priliku. - Razgovaraćemo ali ne ovde

- Dobro - rekao je odahnuvši a ja nisam skidala pogled s njega jer je ispred mene stajao bez ičega na sebi, onako kako smo sinoć oboje zaspali. Koji tren kasnije, okrenula sam se i po podu počela da tražim ono što je bilo moje

Znala sam da smem da sebi dam slobodu i sačekam ga s kafom u ruci, bilo gde u kući. Međutim, sedela sam na kraju sofe sve češće bacajući pogled na sat čije su se kazaljke suviše sporo pomerale. Osećaj da je svet, srušen i siv na mojim leđima, i dalje je bio tu, poput senke.

- Žuriš negde?! - pitao je a ja sam ne gledajući ka vratima odmahnula glavom - Kafa?

- Ne. Skuvaj sebi pa dođi - bez reči, seo je kraj mene i umesto da se, vođena razumom povučem, nisam se pomakla

- Mislim da je suviše rano za kafu

- Da. Ja nisam nesigurna osoba a u poslednje vreme se ponašam tako. Ne zbog tebe već zbog svega što puštamo da ostane neizrečeno i da nam se obmota poput omče

- Razumem te Gita ali smo najvažnije stvari rekli sinoć jedno drugom i time premostili najveću prepreku

- A pre toga? To se briše? - njegovo odmahivanje glavom dalo mi je signal da nastavim iako nisam znala kud će nas moje reči i moja potreba da budem načisto, po svaku cenu, odvesti - Ne znam čime sam zaslužila da me tretiraš kao negativca kad u ovoj priči krivca nije bilo. Postojale su naše odluke koje smo oboje svesno donosili ne iz sebičnih pobuda nego iz vere da je to najbolje za oboje. Ja sam se zbog toga povukla, ti si zbog toga otišao. Valjda

- Otišao sam jer ti je trebalo prostora i jer sam znao da ako ostanem ovde, to ne mogu da ti dam. Nisam znao da je i meni to bilo potrebno ali da, otišao sam zbog tebe. Isto kao što si se ti povukla zbog mene, želeći da razmislim dobro šta mogu da izgubim - spustio je dlan nežno na moje lice i na tren mi je zastao dah

- Drago mi je da si to shvatio jer sam znala da je po mene bolje što nisi tu. Čak i da si mi dao prostora, tražila bih te. Dođavola, mislila sam na tebe mesecima iako sam bila hiljade kilometara daleko i ako sam od tebe imala po koju poruku dovoljno toplu da se nadam, dovoljno hladnu da znam da se varam

- Ti si u svojoj poruci bila više nego dovoljno hladna da pomislim da ti je svejedno. Zbog toga sam se vratio četiri dana pre, Kasija je bila dobar izgovor

- Meni nikad nije bilo svejedno i zato me je zabolelo što mi nisi ni odgovorio. Bila sam spremna da izmanipulišem sebe da me nisi stavio pred svršen čin i da nisi pokušao da me zavedeš kroz ranjivost i slabost ali tada, tada si izgubio ono malo kredita što ti je ostalo

- Znam ali nikad ne bih oprostio sebi da sam te uvredio ili rekao nešto što ne mislim

- Bolje da si. Lakše bih podnela to nego da i ti postaneš ravnodušan - privukao me je u zagrljaj a ja sam se namestila, osećajući čudnu utehu i toplinu - Marija me je tako otpisala. Nijednu poruku više ni ne otvara, ranije ih je bar čitala

- Znam. Znam koliko te to boli ali nisam želeo da te povredim a povredio bih te. Bio sam besan jer mi je delovalo da si već prelomila i da možeš da nastaviš kao da sam niko i ništa

- Ti nikad nisi bio niko i ništa. Za mene pogotovo. Ti si jedan od mojih najvažnijih ljudi, bio si to i pre nego što sam te zavolela. Misliš da bih mogla da podnesem da te izgubim?

- Ne bi me izgubila jer ne bih odustao od tebe. Ti si neko ko je verovao u mene kada ni ja nisam u sebe verovao i neko ko nikad nije dozvolio da se osetim izgubljeno. Pripadam ti otkako si me prvi put naterala da se osetim viđeno

- I ja tebi pripadam jer sam pored tebe uvek znala gde je dom. Ovih petnaestak dana u kojima sam ubedila sebe da te više nemam ni kao prijatelja bili su agonija i činilo mi se da ne znam ni gde sam ni zašto sam tu

- Imaš me Margita, za sve što je bilo i za sve što dolazi - osmehnula sam mu se znajući da se s mojih leđa podiže tona slutnji, strahova i nesigurnosti koje bi me, odavno načetu, pojele

- Ne znaš koliko mi znači ovaj razgovor. Zar i tebi nije lakeš što smo konačno otvoreno stavili karte na sto?

- Jeste, jedina ali ne u ovo doba. Nije još ni pola četiri - rekao mi je i polako podigao zbog čega sam počela da se smejem grleno; delovalo mi je da čitava kuća odzvanja - A sad nas vraćam na spavanje, luda ženo