𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

II

Postoje stvari koje te vuku sebi, hipnotički, iz neznanog razloga. Stvari koje ti ulepšaju dan ili izmame osmeh iako drugima ne bi mogao da objasniš zašto je to tako. Ma koliko bile male ili velike, te stvari te čine živim i ulepšavaju stvarnost koja se ponekad po tebi prospe poput mraka, tamnog i neizbežnog.

Jedna od tih malih stvari, još pre nego što sam u "Sto godina samoće" pročitala priču o Remedios bili su leptiri. Šarenih krila, živeli su jedan dan, dovoljno da spoznaju svet, premalo da u njemu uživaju. Kada sam pročitala njenu priču, čudnu i tužnu, znala sam da ću i ja svoju ljubav prepoznati po leptirima. Možda neće biti žuti kao njeni, možda će i moja priča biti tužna kao njena ali sam znala da će je dovesti u moj život, jedinog dana svog života. I možda bi to neko nazvao maštarijom, svakako je bila lepša od onoga što je profesor treći čas zaredom drobio

- Ako još jednom budem morala da slušam sve ovo, završiću u ludnici - Kasija je teatralno i precizno definisala sve što sam imala u glavi nakon sedmog časa

- Nek mi neko prekrati muke - rekla sam bacivši torbu na susednu stolicu. Lokal čiji je vlasnik bio njen najstariji brat bio je najbliži našoj školi ali i mesto gde smo najčešće svraćale jer je Nestor radio, ako se to radom moglo zvati. Slično kao prošlog leta, radio je dok mu ne dosadi i činilo se da ponekad, u šanku, više smeta nego što zaista pomaže

- Nestore! - mahnula mu je Kasija i ni ne pitavši, koji minut kasnije, doneo nam je dve crne kafe, pepeljaru i Kasijin odvratni ceđeni sok čija je boja bila gotovo radioaktivna

- Ako i danas budete okrenule šolje, zabraniću vam ulaz u lokal, postale ste nepodnošljive s tim!

- Ne brini se, nećemo - rekla je Kasija nehajno, tek da bi odustao i ja sam se nasmejala, ne dižući pogled s tašne po kojoj sam kopala tražeći upaljač. Nisam bila ponosna na svoju naviku ali mi se činilo da je bila bezopasnija od svih onih koje sam zbog nerava koji su se s godinama sve češće pleli poput omče oko mene mogla da steknem. Konačno našavši upaljač, zapalila sam cigaretu a potom ga stavila u paklu

- I? Šta je ostalo za sutra?

- Ništa. Rekla sam mu da još uvek ne želim da se pomirimo i da ne razumem kako može da se ponaša kao da se ništa nije desilo. Možda dramim ali ja sam jasno postavila stvari od prvog dana - govorila je tiho, vodeći računa da Nestor ne čuje delove razgovora koji smo vodile. Još uvek krijući da ju je dečko za kojeg im nije rekla prevario, Kasija je od svakog našeg razgovora pravila zaveru zbog koje smo delovale sumnjivije nego inače i što je svaki od tih razgovora činilo zanimljivijim

- Ne dramiš jer to što se desilo te je povredilo i jeste veliki problem. Ne postoji odnos u kom bilo ko treba da oprosti to što ga neko ne poštuje ili namerno povređuje - ugasila sam cigaretu i mahinalno iz pakle izvukla drugu

- Pa da a on me ubeđuje da je to preterivanje i da to što se desilo nije toliko strašno zato što se desilo dok je bio pijan - zavrtela je glavom a ja sam je posmatrala kroz dim čiji sam miris i volela i mrzela - Ne znam. Možda jeste u pravu

- Ne, nije u pravu! Zašto bi mu oprostila tek tako to što je pogrešio, povredio te i sad nastavlja da to radi kako bi opravdao sebe?

- Ne znam - rekla je nesigurno. U tišini u kojoj smo sedele, činilo se da je Kasija tražila da joj neko da utehu ili obmanu kojom bi mogla da ubedi sebe da mu oprosti ali sam bila uverena da je to poslednje što joj treba. Tišinu je prekinula zvonjava njenog telefona i nakon što joj se izraz lica promenio, okrenula je ekran ka meni - Prizvale smo ga. Ja moram da se javim!

Izašavši ispred, Kasija me je ostavila samu da dovršim poslednje gutljaje kafe koja se odavno ohladila. Znala sam da će njihov razgovor potrajati te sam ostavivši novac na stolu, pokupila torbu i pored knjiga i svezaka koje su se nalazile u velikoj pregradi, spustila cigarete i telefon.

- I dalje ne znaš šta znači kuća časti - rekao je Nestor a ja sam se okrenula, nasmejana i slegla ramenima

- Kriva sam. Naučiću za sledeći put

- Bitno je da si naučila da ne čekaš nekog ko neće doći

- Neko mi je rekao da su takvi ljudi budale i da bi oni trebali da čekaju mene - vratila sam se par koraka ka stolu - Hvala ti zaista za taj dan. Stvarno mi je značilo

- Rekao sam ti, to je zaista bilo moje mišljenje i nemaš za šta da se zahvaljuješ

- Vidimo se - rekla sam i ne sačekavši da uzvrati, pošla ka vratima. Mahnula sam Kasiji koja je sedela na žardinjeri sa druge strane lokala i pušila, znajući da je ne mogu videti iznutra. Znajući da me čeka još pola sata pešačenja, polako sam krenula ka svom delu grada i razmišljala o svemu što sam znala i u šta sam verovala, pitajući se da li je svako od nas spreman da u nekom trenutku odustane od sebe kako bi ga neko drugi voleo ili prihvatio. Razmišljala sam i o svojoj sestri koja je od sebe odavno odustala i znala da kada zatvorim vrata za sobom, ulazim u svoj mali mrak