𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

VI

Znao sam da se vratila. Javila se Kasiji kao što to uvek čini i ljubazno najavila da će doći kod nas. Tokom ovih godina promenila se dovoljno da postane daleka, kao u izmaglici, nedovoljno da se od nje zaista udaljimo.
Zbog toga ili zbog nostalgije, bilo mi je drago što me čeka u kancelariji. Bilo mi je drago što godine našeg druženja i njoj znače i zato sam bez griže savesti odložio sastanak koji sam imao zakazan za popodne. Dopuštao sam sebi da posle dugo vremena zbog nečega robujem svojim impulsima i brzopletosti i u tome je bilo nekog čudnog uživanja

- Nadam se da ti ne oduzimam mnogo vremena - ustala je i učinilo mi se da je izgledala lepše nego pre. Crna kosa koja je padala do ramena uokvirivala joj je lice drugačije nego ranije ili je mene sećanje varalo. Isto ono sećanje zbog kog me je, kada smo se zagrlili, iznenadilo što u naručju osećam miris žene

- Nikada. Drago mi je što te vidim, kad si stigla?

- Preksinoć. Ni sa Kasijom se nisam videla, Vukašin se ponaša kao diktator jer je očigledno teže preseliti par komada nameštaja nego čitav posao - vratili su se, onako kako je obećala i bilo mi je drago mada mi je delovalo da je Gita na to obećanje zaboravila. Posle svih ovih godina i dolazaka ovde koji bi je podsetili da je bolje što je otišla, nisam je krivio. To je veče meni bilo lepa uspomena, njoj verovatno ne i ni za to je nisam krivio

- Onda joj neću reći da si dolazila. Šta želiš da popiješ?

- Želim da prvo razgovaramo o poslu a onda te vodim na ručak i nadam se da bar ovog puta neće kuća častiti

- Onda te slušam - otkopčao sam dugme na sakou a ona je krajeve svog povukla na dole. Tek sam sad video da je bila zabrinuta i da je ovo očigledno bilo nešto ozbiljnije i važnije

- Ispada da si ponovo jedini koji može da mi pomogne. Dođem ti mnogo toga posle svih ovih godina i mislila sam da će, kad se konačno i za stalno vratim biti drugačije ali nije

- Gita, slobodno pređi na stvar i ne pravdaj se. Znaš da ću ti pomoći ukoliko mogu

- O, možeš i te kako - rekla je i iz tašne izvukla fasciklu - Ovo je ono što do sada znam o Mariji. Želim da saznam gde je i s kim, jer znam da je još uvek ovde. Znam da ti to nimalo ne olakšava ali sam čula da si odličan u svom poslu. Ne pitam šta košta

- Ti ne tražiš pomoć nego me unajmljuješ a to tako neće moći. Ili ćeš zaista da prihvatiš pomoć ili ću morati da te odbijem - spuštajući pogled, Margita se odala. Iako je naspram mene sedela sigurna u sebe, u crvenom koje joj je stajalo bolje nego ikad, i dalje se povlačila kad u drugima uoči otpor ili bes. I premda je to bilo mudrije i zrelije, po nju je bilo pogubnije i po ko zna koji put otkako je ušetala ovde i sa sobom donela miris proleća, podsetila na prošle dane

- Nestore, ne želim da ti dugujem. Ne želim da se gađaš floskulama "Kuća časti" ili "Čemu služe prijatelji" već želim da budem pravedna. Ako od tebe tražim da odvojiš vreme, ljude i novac, dozvoli da to platim kao i svi drugi

- I samo zato si došla?

- Ne, smatram da ako prihvatiš i unajmim te bez ikakvog reda i rasporeda činiš ogromnu uslugu i da ćeš mi tako najviše pomoći. Da ne pominjem što bi ovo moralo da ostane među nama, očigledno je da time tražim dovoljno od tebe da je najmanje što mogu da platim kao bilo koji drugi klijent

- U redu Margita. Ako tako želiš. Ali nadam se da me na ručak zoveš kao prijatelja - rekao sam nakon kraće tišine a olakšanje ju je preplavilo

- U to ne sumnjaj. Godinama nismo seli kako treba, sad je vreme. Sutra, u tri, može? - rekla je nasmejana. Preda mnom je stajala sigurnija i smelija osoba i iz te promene kao da se rodila neka druga, fatalnija Gita. Postala je žena i meni je to tek sada postalo jasno iako sam svih ovih godina te promene posmatrao

- Ne, sutra u to vreme sam zauzet. Šta kažeš da te pozovem sutra ili prekosutra i javim kad i gde?

- Zvuči savršeno