𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

VII

Pre nego što sam se uputila na adresu koju mi je u poruci poslao, svoj odraz u ogledalu sam proveravala u nedogled. Bila sam zadovoljna onim što vidim iako bih, da sam imala vremena, mogla pronaći sebi jedno hiljadu mana. Ipak, nisam, te sam pre nego što sam izašla iz auta ponovo bacila pogled na svoj odraz i popravila karmin

- Izvini što kasnim - rekla sam trudeći se da delujem dovoljno nemarno kao da nisam čitav dan iščekivala ovo, dovoljno pažljivo da ne shvati pogrešno jer sam namerno zakasnila. Mrzela sam nijanse između kojih sam baratala ali mi je prijalo što nadoknađujemo deo svega onoga što sam za sve ove godine propustila

- I ja sam malopre stigao - sela sam na stolicu koju mi je, nakon zagrljaja, pridržao i osmehnula se, setivši se dana kada je naše prijateljstvo počelo i kada je on seo za moj sto

- Znaš čega sam se setila? Onog dana u Ulcinju. Bože, koliko sam bila očajna i koliko mi je značilo što si seo. Ovog puta sam ja sela za tvoj sto

- I meni je drago što sam seo, iako mi ni dan danas nije jasno zašto sam to uradio. A sada bih želeo da čujem kakvi su ti planovi? Ukoliko mogu još da ti pomognem, samo reci

- Ne, već mi dovoljno pomažeš i zaista sam ti zahvalna - osmeh koji mi je uputio naterao je kolena da zaklecaju, onako kako godinama nisu - Na poslu treba da budem u ponedeljak ujutru, van toga planove držim otvorenim. Planiram da nadoknadim sve propuštene događaje i da konačno odem kod tate na Bukulju. Možda čak to uradim iduće nedelje. Šta je sa tobom, šta sam sve propustila u tvom životu?

- Ne mnogo toga. Većina je stvari vezana za posao tako da te time ne bih zamarao sada. Mogu samo da ti kažem da ne bi verovala za šta sve ljudi unajmljuju privatne istraživače i obezbeđenje

- Drago mi je da si postigao ono što si želeo. Šta je najzanimljivije što si do sad radio? - pitala sam radoznalo, sećajući se žara s kojim je o svemu tome pričao

- Podseti me da ti to kažem na nekom manje prometnom mestu - nasmejala sam se i osetila lakoću. U ovoj zemlji i ovom gradu, ljudi su lako odvajali vreme za odmor i vreme sa bližnjima. Lako su se smejali i lako plakali, radovali i psovali i to je bilo ono što nisam želela da izgubim. I znala sam da će me neke stvari razočarati, neke razbesneti i zbuniti ali sam znala i da će me mnogo više stvari radovati i držati živom tako da sam pred sobom imala čist račun

- Ne brini, to ne mogu da zaboravim. Znaš, činilo mi se da neću ispuniti obećanje koje sam dala sebi i vama ali eto, posle svega, vratila sam se - na tren kao da je zastao i činilo mi se da mu se u pogledu pojavila neka čudna iskra. U tom kratkom trenu, shvatila sam da to obećanje nije značilo samo meni i zato sam ispod kože osetila čudnu vrstu topline

- Drago mi je da nisi zaboravila, to je obećanje Kasiju u prvo vreme vadilo iz depresije

- I mene, ta svest da uvek imam gde i kome da se vratim. Pogotovo što su ljudi kojima sam verovala i poveravala sve ostali ovde, iza mene

- Nikad nisam ranije o tome razmišljao ali generalno nas dvoje smo retko imali potrebu da se nekome otvaramo i da na taj način slušamo druge i kad si otišla, kao da si odnela to sa tobom. Naravno, vremenom smo to prevazišli ali mislim da je njoj u tom trenutku to delovalo kao smak sveta

- I meni je. Mrzela sam koledž, mrzela sam ljude, mrzela sam maticu i udruženja u koje nas je tetka vukla, mrzela sam Vukašina jer je njemu bilo divno i stalno plakala, pogotovo kad se čujem s mamom. Još uvek nisam otišla na groblje, nemam snage - rekla sam i tek tada shvatila da sam prirodno i spontano izgovorila nešto zbog čega je griža savesti jela delove mog mira otkako sam se vratila

- Sad ste tu. Otići ćete kad bude vreme za to i kad budete mogli da pređete preko nekih stvari

- Nadam se. Znaš, pre nego što je pala u komu, govorila je kako će umreti i ostati nas željna jer nije shvatala šta se dešava dok smo bili tu i da nam je falila iako smo živeli zajedno.

- Prihvatila je gde je grešila tako da verujem da si joj oprostila. Ona vama nije imala šta da prašta, vi se niste ogrešili o nju, samo ste iskoristili priliku

- Nisam o tome razmišljala na taj način - zamišljeno sam otpila gutljaj iz čaše iz koje smo pre ko zna koliko nazdravili - Nedostajalo mi je ovo. Drago mi je što smo se konačno našli

- I meni. Ali mi je mnogo draže što si sada tu i ne ideš nigde - osmehnula sam se i činilo mi se da u tom osmehu ima više zavodljivosti nego radosti ili ljubaznosti. Poslednje što je trebalo je da bar i nehotice pokušavam da rasplamsavam davno ugašene vatre i zato sam petnaest minuta kasnije poželela laku noć osobi koja je dugo godina bila ono što sam tražila u drugima. Osobi za kojom sam dugo patila i kojoj to nisam imala ni snage ni hrabrosti da priznam. Povukla sam se na vreme, znajući da uprkos vremenu koje je prošlo i stvarima koje su nas promenile, u meni i dalje tinja potreba da me želi, da mu trebam i da bar jednom u meni vidi ženu. Povukla sam se znajući da bih time od sudbine tražila previše.