𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

XI

Ljudi su retko sami. Ogoljeni, iskreni pred samim sobom sa svime što jesu i nisu. Većinu vremena nosimo maske i okružujemo se ljudima kako ne bi morali da se suočimo sa svojim stvarnim Ja. U tome je bilo čudnog licemerja ali i utehe.
U poslednje vreme, pogotovo otkako je jesen jela dane i sve ranije donosila mrak, činilo mi se da za mene utehe nema. Sve što sam ostavila na pola u ranijim sporadičnim dolascima, neraščišćeni odnosi i računi, problemi od kojih sam bežala prvim avionskim letom ovde su bili neizbežni. Spoticala sam se o njih svakog dana znajući da pre ili kasnije, s njima moram da se uhvatim u koštac.
Možda zbog toga a možda zbog slasti koju sam osećala robujući nostalgiji, birala sam da se sklanjam u sećanja. Da se s ljudima prisećam prošlosti, provodim vreme u ispraznim razgovorima ili šalama i tek ponekad suočim s onim što me izjeda. Moj mali mračni pakao koji se vrlo malo izmenio nakon svih ovih godina.

Ipak, večeras sam birala samoobmanu; birala sam da njegovo postojanje na par sati izbrišem iz sećanja i zato sam malo lakše disala. Večeras sam mogla da poverujem da sam neka srećnija osoba ili bar mirnija. Večeras sam mogla i druge da uverim u to, samo da sam htela i zato osmeh koji sam imala nije bio lažan.

- Nisi morala ništa da donosiš, Margita - rekao je na vratima kuće čiju sam adresu iz trećeg puta pogodila. Nadala sam se da će mu se dopasti poklon jer je ovo bio prvi put da dolazim u kuću koju je pre tri godine kupio na obodima grada

- Gluposti! Nisam bila na useljenju a ne mogu da dođem praznih ruku u goste po prvi put

- Stvarno nije trebalo, nisam te zbog toga pozvao - rekao je Nestor vraćajući se iz kuhinje. Osmehnula sam se a potom se ponovo okrenula ka masivnom knjiškom ormaru - Dopada ti se?

- Zavidim ti - rekla sam a onda zastala jer sam uočila dobro poznati rabat. Bez pitanja, izvukla sam knjigu a onda otvorivši strane, pročitala dobro poznatu posvetu - I dalje je čuvaš?

- Naravno. Dok je nisam pročitao, mislio sam da preteruješ kada kažeš da se takva knjiga poklanja samo posebnim ljudima ali sad znam da si bila u pravu - osmehnula sam se i oklevajući, "Sto godina samoće" vratila na mesto.

- Moja još uvek čeka da Vukašin doveze kutije do stana. Mislila sam da odem sama po njih ali mi se čini da je u kući suviše uspomena i da još uvek ne mogu da se suočim sa njima

- Ali jedini način da olakšaš sebi je da se suočiš sa njima. Na kraju krajeva, u toj kući je mnogo više lepših uspomena nego u stanu

- To me i plaši - priznala sam oboma kada se oglasilo zvono. Njegova buka kao da je oterala sve mračno što je sa ovim priznanjem moglo da ispliva te sam odahnula, znajući da večeras s Kasijom dolazi i Lazar i da je najmanje što mogu večeras da budem ljubazna

Međutim, glasovi, siktavi i besni koji su dolazili iz predsoblja bili su dovoljno tihi da shvatim da me se neke stvari ne tiču a dovoljno glasni da počne da me kopka šta se dešava. Kasijina potištena pojava rekla mi je dovoljno i zato sam joj pružila čašu iz koje nisam ni stigla da pijem

- Hvala ti - rekla je i sela kraj mene - Je l imaš još nešto da kažeš?

- Ne - rekao je Nestor spuštajući čistu čašu na sto - Odavno sam ti rekao šta mislim o njemu i da ne shvatam šta vidiš u njemu. Ovo je sve logično

- Šta se dešava?

- Dešava se da je Lazar ponovo sprečen da dođe sa Kasijom. Kao što je bio sprečen da s njom ode u Milano ili Valensiju, kad je diplomirala ili bila deo revija. Kao što nije ispunio obećanje koje joj je za rođendan dao!

- Dobro, Nestore, nema potrebe da me podsećaš da sam krpa po kojoj svako može da gazi! Svesna sam toga i sama i vrlo ponosna na to!

- Nisam tako mislio - rekao je blago, dok sam ja tražila upaljač koji se negde zaturio - Nisi krpa, Kasija, naprotiv. Samo se plašim da ti to zaboravljaš i da mu zato dopuštaš toliko

-Nisam želela da išta kažem, pogotovo večeras ali Nestor je u pravu za jednu stvar: u toj vezi daješ mnogo više nego što dobijaš. Ti si neko ko je zaslužio da ga neko istinski voli i poštuje jer ti ljudima daješ to - rekla sam privlačeći pepeljaru sebi

- Stvari nisu toliko jednostavne; mi smo u krizi zbog nekih naših razloga i radimo na tome. Oboje. Ponašate se kao da vam nikad nije bilo stalo do nekog s kim nije lako - čudne strelice probile su se kroz kožu i krv sve do srca koje je vrlo dobro znalo kako je voleti nekog kome nisi važna onoliko koliko je on važan tebi. Nije pomagalo ni što smo istog trenutka kada je Kasija to izgovorila ukrstili poglede. I zato sam gotovo potonula u tamnu sofu, znajući da ta sećanja ne smeju iz onog kutka duše u koji su pohranjena.

- U pravu si. Nemamo prava da ti sudimo niti treba da se mešamo - rekla sam najzad znajući da Nestor tako nešto neće priznati. Nemi klimoglav naterao me je da se osmehnem jer sam znala da se i dalje razumemo kroz ono neizgovoreno i u letu uočeno na licu ili u pogledu onog drugog

Ko zna koliko čaša kasnije, Kasijin pogled bio je malo bistriji iako su joj oči sijale, kao i uvek kad je pripita. Ipak, i nas dvoje smo bili samo za nijansu trezniji i zato sam znala da je vreme da krenem; pre nego što kažem više nego što treba

- Napuštam vas - rekla sam treći put ove noći ali sam tek ovog puta pošla ka predsoblju u kom sam ostavila kaput i cipele. Kasijino pogađanje sam ovog puta zanemarila a Nestor je, uočivši moju rešenost, pošao da me isprati - Ne moraš da me ispraćaš, na tri ulice sam odavde

- Margita, molim te - rekao je odsečno a ja sam već grabila kvaku. Uhvativši me nežno za ruku koja je na bravi stajala, Nestor me je zaustavio i koji sekund kasnije, zajedno smo koračali ka mojoj ulici - Drago mi je što si s tri godine zakašnjenja došla kod mene

- I meni. Nisi morao da me ispraćaš

- Jesam. Nisam hteo ispred Kasije ali Lazar nije za nju a ona ne želi da čuje nikakvu lošu reč za njega

- Ni ja nisam htela da čujem ništa loše o tebi kada sam otišla za Australiju. Nisam htela da znam s kojom si i kakva je jer sam želela da verujem da ti je bar na tren bilo teško kao meni - Nestor je ostao par koraka iza mene zbog čega sam se okrenula - Šta ti je?

- Kad smo već kod toga, nikad mi nisi rekla...

- Da si mi se dopadao? A ti nisi video? Mislila sam da si se pravio da ne kapiraš da me ne bi razočarao i da si me zbog toga poljubio pre nego što sam otišla - iznenađeno smo se gledali sve dok na mom licu nije počeo da titra smeh. Kao po komandi, istog sekunda smo počeli da se smejemo i ja sam zavrtela glavom - Ne mogu da verujem koliko smo bili glupi!

- Moram da priznam da jesmo - rekao je iako mi je delovalo da ga je moj smeh naterao da prećuti nešto što je želeo da kaže. Možda sam sebe ubeđivala u to jer sam želela da verujem da sam mu bar na sekundu bila važna kao on meni i zato sam ćutala. Uvukavši glavu u krzneni okovratnik kaputa, pustila sam da tišina poput magle padne na nas dok smo birali zaobilazni put - U pravu si da te stvari ne želiš da čuješ ali u nekom trenutku moraš. Povrediće je ako neke stvari bude shvatila prekasno

- Je l ti znaš nešto što ne želiš da kažeš ni njoj ni meni?

- I da i ne. Sumnjiv mi je, lomim se da li da obratim pažnju na njega ili ne - prekorivši ga pogledom znala sam da postoji samo jedan odgovor na tu dilemu

- Ne. Da su uloge obrnute i da se radi o meni i da Vukašin to uradi, to bi me zaista pogodilo. Pored toga što sam možda odabrala pogrešnog čoveka za sebe, ispalo bi da mi rođeni brat ne veruje a to je nešto što te u tim teškim trenucima dodatno porazi tako da ni slučajno. Još uvek sam ljuta na njega što ti je pomenuo nešto što je bilo tako davno i što je moglo potencijalno da nam ugrozi odnos - dodala sam oklevajući, znajući da pokušavam da odvučem njegovu sumnju od istine

- Povrediće je

- Ako je tako, onda je bolje da je povredi samo on - rekla sam a onda zastala ispred haustora - Nisi trebao da me ispraćaš dovde

- Želeo sam. Hvala ti Gita, uvek si bila moj glas razuma - spustivši poljubac na njegov obraz, požurila sam ka liftu nadajući se da ovog puta radi. Mogla sam da se zakunem da još uvek stoji ispred vrata ali se nisam okretala, ne želeći sebi da raspršim tu slatku iluziju.