𝑇𝑒𝑏𝑖 𝑝𝑟𝑖𝑝𝑎𝑑𝑎𝑚🖤

VIII

Ni ne opazimo šta nas menja. Nikad ne očekujemo da je to nešto malo, nešto što ni ne primetiš dok ne shvatiš da si se promenio jer se nadaš da su te promene velike i hirovite. Ja sam bila živi dokaz toga jer me je preseljenje na drugi kontinent promenilo manje od nekih drugih stvari. I ljudi.

Ipak, postojale su stvari koje su ostale iste i koje su uvek na isti način izmamljivale osmeh. Stvari koje te podsete na ono što si bio, na lakoću s kojom si se nosio sa stvarima koje nisu bile bezazlene, koje te i godinama kasnije progone ali si ih tad nosio neosetno. Postojali su ljudi pored kojih si se osećao bezbedno čak i dok ćutiš. Ljudi s kojima se razumeš u sekundi, kroz neizrečeno. Danas sam s jednim od tih ljudi šetala, osećajući da mi hladan vazduh boji obraze.

- Koliko god se promenio ovaj deo grada, ja i dalje najviše volim da sam ovde. Navika

- Ako se dobro sećam, ovde si uglavnom dolazila noću - izrebrila sam ga pogledom nasmejana sećajući se splavova na kojima sam s Kasijom početkom srednje škole počela da upoznajem noćni život grada. Sećala sam se i šetnji, prvih sastanaka i držanja ruku, svega što te polako i naivno uvodi u odrastanje.

- Pa kad se i ja prisetim, ti si bio deo inventara. Bože, to je bilo pre više od deset godina, je l možeš da veruješ?

-Mogu jer si u Australiji bila skoro devet godina, a to o čemu pričaš je bilo pre toga - klimala sam glavom iako mi se činilo da su sve te godine prošle nečujno, u tren oka. I premda su neki dani bili beskrajno dugi i tuđi, drugi dani su u mome sećanju bili sačuvani do poslednjeg detalja.

- Uvek će mi biti žao tih osam godina koje sam provela tamo. Sve što sam propustila, sve što sam doživljavala sama, sve što sam morala da sažimam u šture poruke ili pozive. Taj osećaj da nema vremena.

- Moralo je tako - rekao je zamišljeno a ja sam se osmehnula setno - Tamo si imala mnogo više prilika, imala si Vukašina koji je već počeo da postaje neko, imala si mir. Da opet vratiš vreme, nadam se da bi uradila isto

- Ne znam. Uvek sam se osećala kao kukavica, kao neko ko je pobegao i ostavio svoje roditelje da se bore sa nečim što je trebala da bude borba svih nas

- Margita, pogledaj me - okrenula sam se ka njemu a on je načinio nekoliko koraka ka meni, dovoljno da osetim njegov miris i da mi unese čudan nemir - To nije bila tvoja dužnost. Njih dvoje ti to nikad ne bi rekli niti su to očekivali. Vas dvoje ste pokušali da joj pomognete, niste uspeli ali je i to bio njen izbor. Kao što je njen izbor bio da svaki put pobegne, odustane i ponovo se navuče

- Hvala ti - rekla sam spuštajući pogled, osećajući da me preplavljuje sve ono za šta sam verovala da neće. Stizalo me je sve što sam mislila da sam raščistila ili verovala da mogu da pogledam u oči jer je istina bila da sam i dalje bila slaba, manje nego kad sam odlazila; ali slabost je slabost, bez obzira na nijanse - Ponekad mi se čini da ni sa kim ne mogu da razgovaram ovako. Ni sa Kasijom

- Jer se nikad nije osećala tako i jer nju muče neke druge stvari

- Da. A tebe? - pitala sam a Nestor je zamišljeno pogledao prema reci. Želela sam da mu se nađem kao što se on od onog letnjeg, otužnog dana a potom i svih ovih godina nalazio meni i zato sam se nadala da se neće braniti ćutanjem

- Sećaš se, još pre nego što si otišla, ostali smo posle neke žurke, Kasija, ti i ja i odjednom si rekla da ti se ponekad čini da ne znaš ko si

- Da. I tad si rekao da je mnogo bolje ne znati nego znati i shvatiti da ne pripadaš nigde

- I dalje se osećam isto. Kad pogledaš sve njih, svako od njih je pošao pravim putem sem mene. Misliš li da su ikad podržavali moj izbor da se potpuno odreknem porodičnih poslova ili ni ne razmislim o njihovim željama?

- Nisu ali su ti dali slobodu. A to je skoro isto

- Skoro - rekao je ironično i shvatila sam da u svakome od nas čeka izgubljeno dete koje traga za prihvatanjem i podrškom. Kome bi za miran san bilo dovoljno da mu neko kaže te tako željene reči

- Dobio si još više onda kada su tvoj izbor podržali uprkos tome što im se možda ne dopada i prihvatili te. Ti možda ne pripadaš njhovim poslovima, željama kako je budućnost trebala da izgleda ali si uvek njihov. Njihov sin, njihov brat i to je nešto što ne mora da ti donese mir ali može da ti da temelj da to pitanje rešiš. Pravo je pitanje gde želiš ili kome želiš da pripadaš

Podigao je pogled ka meni i u tom trenu, učinilo mi se da u njegovom pogledu postoji čudna iskra; pogled mu je postao značajan ili je mene moj um varao. Suviše blizu, toplih pogleda, bili smo na ivici nečega što nijedno od nas do sad nije pomišljalo i zato sam skrenula pogled, nazad ka nadošloj reci. Na klupu, na kojoj smo do malopre sedeli, sleteo je žuti leptir.