U plamenu

22.

Lea POV

Polako otvaram oci kad zacujem vikanje ispred vrata.

Ocima predjem po sobi i onda mi dodje iz tupeta u glavu.

Pa ona kucka me je ubola!

Malo se pridignem i pritisnem dugme pored kreveta da obavestim doktore da sam budna.
Ubrzo u sobu su usli doktor i medocinska sestra, a za njima zabrinuti Lev koji kada me pogleda kao da mu je nesto palo sa grudi, a ja se odmah osetim bolje kada ugledam njegove zelene oci.

"Kako se osecate gospodjice?"

Stariji doktor me upita i pridigne mi malo majcu da proveri ranu dok je medicinska sestra cackala nesto oko infuzije.
I ja, kao i doktor smo zadovoljni,rana izgleda ok ako ista.

"Vas suprug je bio jako zabrinut, svo vreme je vikao. Mislio sam da ce da me prebije u nekom trenutku."

Rece doktor kada zavrsi sa pregledavanjem, a ja se sokiram na ovo suprug, koje mi na neki cudan nacin ugrije srce.

"Idemo mi, odmorite se."

Rece doktor i izadje sa medicinskom sestrom ostavljajuci mene i Leva same u sobi.

"Dodji muzicu moj."
Kazem i rasirim ruke sa velikim osmehom na licu, a on udje u moj zagrljaj.

"Zamalo sam umro, nisi svjesna koliko si me prepala."

Zapocne on sa pricom dok lezi na mojim grudima. Svo vreme pazeci da ne udari ranu.

"Koliko dugo je trajala operacija?"

Upitam ga dok prolazim rukama kroz njegovu kosu.

"Preduga cetiri sata. Tvoji roditelji, moj tata kao i Dunja su bili ovde, Dunja je ostala, dok sam njih troje poslao kucama."

"Maza moja."

Grlim ga snazno i udisem njegov miris, kao da se nismo gledali godinama.

"Sigurno si gladna, idem da ti donesem nesto pa se vracam."

Ustade se on i napusti sobu kada me kratko poljubi u celo.

"Kako si sestro?!"

U sobu udje glasno Dunja, kao da ona poseduje ovu bolnicu.

"Kako mogu da budem sa rupom u boku?"

Upitam je.

"Pa ne znam, nikad nisam imala ranu u boku, najcesce su to bile ruke i noge."

Kaze ona i zamisli se.

"E pa ne zelis da znas. Daj mi vode, budi korisna."

Otpijem nekolika gutljaja i vratim joj casu koju ona stavi na sto pored kreveta.

"Prepala si me."

Skoci ona na mene i poce da me grli takodje pazeci da me ne udari u ranu.

"Lidija?"

Kratko upitam, a ona se ukoci.

"Lev je rekao da je sve resio."

Ona mi rece, a ja klimnuh glavom.

I tako, provela sam duga cetiri dana u bolnici.

***
Aleksej POV

Pijem casu za casom u istoj onoj kafani u kojoj se Lea napila prvog dana, onog dana kojeg sam je izdao i doveo drugu.

Samo Bog zna koliko je volim, i to sam shvatio tek onog trenutka kada sam je izgubio.

U mislima su mi dani koje smo provodili zajedno i kunem sebe jer sam izgubio devojku kao sto je ona.

Glup sam priznajem.
Ona je sada srecna sa drugim, a ja ne zelim tu srecu da joj kvarim.

Da, zelim da mi se carobno vrati, ali to je nemoguce.

Svesan sam da ce me ova bol ubijati svakog dana, i zasluzujem to.
Zasluzujem sa umrem u patnji i bolu za sve sto sam joj priredio zajedno sa Lidijom.

Kunem dan kada sam upoznao tu kucku. To je bio isti dan kad je Lea otisla. Lidija me je ocarala i svaki moj dan je ulepsavala.

Ali, kada je Lea dosla onog dana i pruzila mi onu kutiju dobio sam udarac realnosti u lice.
Lidija me je samo zavlacila, od prvog dana sve je bilo planirano. Nas prvi susret pa i svi ostali. Htela je sa mojim ocem da nas se rese, da ubiju prvo mene pa sve ostale. Ali Lea nas je spasila. Ne mogu ni da zamislim sta bi se sve desilo da je nije otkrila.

Ali ipak, samo me zanima da li me je Lidija ikada volela.

________

Nismo odavno imali Aleksejev POV pa evo ga, nadam se da sam vam malo razjasnila situaciju.

Poglavlja jutros nije bilo jer nisam imala nista spremno, a ovo sam pisala u toku dana, kada stignem.
🥰

Znam, poglavlje je kratko ali ipak situacija je vec koliko toliko jasna pa nisam imala sta da ubacim, a danas ili sjutra dobicete epilog ove price i tako se zavrsava Leina i Levova avantura.🥺

Moram da priznam dosta su mi dragi, ali kao i svemu i ovoj prici je dosao kraj🥰😘❤️

Ljubim vas i hvala sto citate😘❤️