U plamenu

15.

Lea POV

Probudilo me je neko vikanje a ja iznervirano se pridignem iz kreveta i provucem ruku kroz kosu.
Mrzim kada se probudim uz buku.

Spavala sam kao medo.

Znam ja da zeli neko da me ubije.
Pa moja glava je ucenjena na nekolika miliona.
I sada, kada se saznalo gde sam.
Nece stati dok ne ispune svoj cilj.
Sto znaci, moram da bezim.

Ponovo.

Mislila sam da cu u Rusiji biti bezbedna, ali izgleda da zivot ima druge planove za mene.

Menjanje imena i prezimena ne bi pomoglo, jer ljudi koji me traze, uopste nisu naivni.

Cudi me uopste kako me prije nisu pronasli.

Pronadjem svoj telefon na stocicu pored kreveta, pa obavim par poziva.

E ovo je razlog zasto ne mogu da imam porodicu.
U stalnom sam strahu za svoj zivot, ko zna koliko ljudi je nasrnulo na mene.

Ovo je tek pocetak.

Moj posao to je glavna stvar.
Ja sam hirurg. Humana profesija kazete, pa i jeste, ali i nije.Ja operisem ilegalno, za pozamasne sume novca. Negde usput nisam spasila nekolika zivota, kao sto je zivot zene nekog mafijasa.

Nije moja krivica. Ona je vec i bila jednom nogom u grob.

Covek se nameracio na mene i ucenio mi glavu na nekolika miliona.
Rea, ona zna za sve ovo, ponudila mi je pomoc, zajedno smo bezale. Ona od svog ludog momka, koji i nije bas lud, samo malo posesivan.
Ludači je bilo zabavno da bezi sa mnom od njega i tako smo se uplovile u avanturu.
Opasnu avanturu.
Dunji ne zelim da nabijam stres.
Ima dete i dovoljno svojih problema.
Ne trebam joj ja kao slag na torti.

Moji roditelji poseduju svasta nesto.
Oni su uglavnom ludi ljudi, koji vole da sakupljaju stare, ali vredne predmete.
Ja sam naslednica svega, i kada se saznalo za to sve broj ljudi koji ne samo mene zele mrtvu, ali i njih.
Imaju oni dobro obezbedjenje.
Ali za svaki slucaj sam ih pozvala i rekla da ga pojacaju ne otkrivajuci nista puno.

Lev Belov...

Sta cu sa njim?

Sta smo mi uopste?

Skocim iz kreveta i otrcim niz stepenice.

Posle manje potrage pronasla sam ga u trpezariji kako doruckuje.

"Sta smo mi uopste?"

Pitam ga, a on se nasloni na stolicu i prekrsti noge, brk mu se podigao u poluosmeh, a ja uopste ne znam da li zelim da cujem sta ce da bubne.

"Ja mislim da smo ljudi."

Kaze i otpije gutljaj vode iz case pa nastavi da jede.

"Dobro znas sta te pitam!"

Viknem na njega.

"Ne znam, objasni."

Ma on mene zeza!
Ili je stvarno glup?
Ako je glup, steta ljepote.

"Znas sta? Dovidjenja."

Okrenem se i pozurim ka vratima.
Nemam vremena za gubljenje.
Moram da kupim karte za Indiju.
Tako je, sad mi je Indija pala na pamet, i idem tamo.
Mozda su ljudi malo cudni, ali nije nista u sta se ne bih mogla uklopiti, a i svidja mi se nacin oblacenja zena.

"Kuda?"

Povuce me Lev za ruku i pribije me uz zid. Pritisnuo je svoje telo uz moje, a ruke mi je zarobio iznad glave.

Jesu li morala izlazna vrata da budu ovoliko daleko?

"Idem u Indiju."

Bubnem odjednom, a on me gleda pogledom koji samo sto me ne ubije.

"Ne budi smesna Lea. Kakva Indija?"

Proreza na mene.

"Drzava mili."

Gledam ga prkosno dok on kao razjareni bik dise na nos i gleda u mene.

"Neces ti nigde."

Malo glasnije mi kaze.

"Ko si ti da mi naredjujes? Leve, pusti me na miru. Nismo mi nista. Nemas nikakvu obavezu prema meni."

Sto smirenije moguce mu kazem i trudim se da mi glas ne zadrhti od njegove blizine.

"Ostajes ovde i tacka."

Kaze pa se udalji od mene.

Jel on to meni rekao tacka?
Tacka, kao kraj razgovora?

Krenem da kazem nesto, ali zastanem.
Pobedio si bitku, ali ne i rat.

_____

Pita mene majka sa kim se dopisujes citav dan, a ja pisem danas citav dan ovu knjigu.
Bila sam vredna i napisala cak cetiri nastavka🙈

Hvala sto citate❤️😘