U rukama heroja

Šesnaesto poglavlje

Elvira je tog popodneva ostala sama u kući. Svi su morali da izađu, ali ona ih je uverila da je dobro i da može biti sama nekoliko sati. Sve neophodno su joj ostavili pored kreveta, ali je njen mir ubrzo prekinula neočekivana poseta. Vrata njene sobe otvorila su se naglo i Anđela je ušla, njena pojava unela je hladnoću i nelagodu u prostoriju. Elvira se namrštila ugledavši je.

– Kako si uspela da uđeš unutra? – upitala je Elvira ljutito, osećajući kako joj srce ubrzano kuca.

– Pa kao što vidiš, uspela sam. Sada kada Fobo nije tu da te čuva i brani, može svako da uđe ovde i maltretira te – odgovorila je Anđela hladno, njene oči bile su ledene.

Elvira je pokušala da zadrži mirnoću. – Zamolila bih te da izađeš iz moje sobe i nestaneš u vidu magle – rekla je ljutito, ali u njenom glasu bilo je tragova straha.

– Nisi u poziciji da mi komanduješ, bako – nasmejala se Anđela hladno dok je uzimala jednu Elvirinu štaku sa poda.

– Dodaj mi je – progovorila je Elvira.

– Hoću. Kako da ne. Dodaću ti je – odgovorila je Anđela, prilazeći Elviri sporim koracima. Unela joj se u lice, njene oči sijale su zlobom.

– Ima da sarađuješ sa mnom, inače ću u suprotnom da te uništim – zapretila joj je Anđela. – I ne, nećeš mi govoriti kako ću da ga najebem, kako ćeš ovo kako ćeš ono. Još uvek me nisi upoznala, a Fobo ti verovatno nije ni rekao. Pre deset godina sam završila na psihijatriji. Imam papire da sam luda i ne mogu da odgovaram ako ubijem čoveka.

Elvira je bila šokirana. – Šta ti hoćeš od mene? – upitala je, njen glas bio je jedva čujan, oči su joj bile širom otvorene od straha.

Anđela se nasmejala. – Prvo da ti se pohvalim – izjavila je sa zlobnim osmehom. – Od sinoć, Fobo i ja smo u zvaničnoj vezi.

Elvirine oči su se ispunile suzama. Skrenula je pogled u stranu, osećajući kako joj srce puca.

– Shvatio je da si ga sve vreme tretirala kao potrčka. Shvatio je i da ne možeš da mu pružiš ono što ja mogu. Mladost. Brak. Decu. Porodicu. Dom – nastavila je Anđela, njene reči bile su poput noževa koji su se zarivali u Elvirino srce.

Elvira je osećala kako je Anđeline reči razaraju iznutra.

– Odlazi, molim te – prošaputala je, osećajući kako joj suze klize niz obraze.

– I treba da te bole ove moje reči. Sama si kriva, babuskero.

– Nemoj tako da me zoveš... – Elvirin glas bio je prepun bola i poniženja.

– Inače ćeš šta, takva ćopava, da mi uradiš? – Anđela joj je stavila ruku na rame i gurnula je. Elvira je pala na pod, osećajući kako noga počinje da je boli.

– Jesi li poludela? – viknula je Elvira, osećajući strah kako joj preplavljuje telo.

– Oh, bako. Senilna si. Malopre sam ti rekla da sam ležala na psihijatriji. Imam papir – Anđela je ponovila sa zlobnim smeškom, njen glas bio je hladan i nehuman.

Elvira je osećala neopisiv strah. Anđela je stajala iznad nje, njena figura bila je poput noćne more.

– I treba da te boli – rekla je Anđela, zamahnuvši štakom ka Elviri i jako je udarila po nozi gde je imala gips. Elvira je jauknula od bola, osećajući kako joj suze teku niz lice. Bol je bio nepodnošljiv, ali još gori bio je osećaj bespomoćnosti. Anđela je stajala iznad nje, njen smeh bio je poput eha koji je odjekivao kroz sobu, ostavljajući Elviru u stanju potpunog očaja i straha.

– Šta ti misliš, bako? Da možeš da mi preotmeš Foba? Da se Fobo vrati ženi poput tebe? – Anđela je nastavila, njene reči bile su oštre i ubitačne.