U rukama heroja

Četvrto poglavlje

Elvira je vikend provela u svojoj spavaćoj sobi, povučena u tamu svojih misli. Prisećala se Jasnine rečenice kako nikada neće oprostiti ženi koja je rodila. Te reči su je dotukle, kao nož zaboden u srce. Držala je Jasninu zvečku u ruci, stežući je kao da će joj ona vratiti izgubljenu bliskost. Suze su joj lile niz lice dok je zgrčena ležala u svom krevetu, obuzeta bolom i tugom. Jedva je dočekala ponedeljak kako bi videla Jasnu, kako bi barem na trenutak pronašla neku utehu.

- Dobro jutro, lepotice - ušla je Elvira kod Jasne u kancelariju, pokucavši pre toga.

- Elvira, dobro jutro - osmehnula joj se Jasna široko, toplinom koja je bar na trenutak otopila Elvirinu tugu. - Kako ste?

- Nisam mogla da spavam noćas - sela je Elvira preko puta Jasne, gledajući je pravo u oči. - Cele noći sam provela u razmišljanju i odlučila sam nešto da ti kažem.

Jasna je klimnula glavom, pomalo zbunjena i zabrinuta.

- Kao što sam ti rekla, pomoći ću ti oko potrage za tvojom malenom kćerkicom Sanjom. Okrenućemo svet naopačke kako bi ponovo tvoja devojčica bila pored tebe, jer mi je mnogo važno da je zajedno pronađemo.

- Hvala vam puno, Elvira - spustila je Jasna svoju ruku preko Elvirine, osećajući njenu toplinu i odlučnost.

- Pritisnuću onog debelog da nam kaže gde je drži. Neću se smiriti dok ti ne vrate kćerku koju su ti silom oduzeli.

- Znate šta? Složila bih se sa Ilijom. I ja mislim da Popka mnogo toga krije. Ali sumnjam da će ikada progovoriti. Ako do sada nije rekao gde mi je devojčica, pada mi na pamet da nije više živa - glas joj je podrhtavao, malo je falilo da se rasplače.

- Ne, ne, ne. Ne smeš nikada da izgubiš nadu. Govorim ti to iz sopstvenog iskustva - Elvira je pokušavala da je uteši, ali i sama je bila na ivici suza.

- Ne razumem?

Elvira je duboko udahnula i izdahnula, skupljajući hrabrost da izgovori reči koje su je težile decenijama. - Imala sam kćerku pre Bojane. Kćerku koju sam ceo svoj život tražila.

Jasna je bila iznenađena, oči su joj se raširile od šoka.

- Ovo nikome nisam rekla. Ti si druga osoba koja zna za ovo.

- Zašto ste odlučili da baš meni to kažete? - upitala je Jasna, glasom punim saosećanja i znatiželje.

- Jer delimo istu bol - odgovorila je Elvira tiho, skoro šapatom. - I molim te, prestani da mi persiraš.

- Jesi li ti tražila svoju prvu kćerku? - pitala je Jasna, očiju punih suza.

- Da - glas joj je zadrhtao. - Godinama. Decenijama. Na svim mogućim mestima. Kunem ti se da nikada nisam prestala da je tražim, volim, mislim o njoj. Volela bih da mogu jednoga dana ovako da budem ispred nje i kažem da sam njena majka. Da joj pružim svu svoju ljubav.

Jasna se osmehnula kroz suze, dirnuta Elvirinom pričom.

- Hvala ti što si ovo podelila sa mnom.

- Samo te molim da ne govoriš nikome ovo. Ni moji unučići ni Ilija ne znaju ništa o ovome - Elvira je molila, glasom punim tuge i straha.

- Tvoji unučići imaju tetku i ne znaju za to... To može mnogo da im pomogne. Mogla bi makar malo da ih podseti na njihovu majku. Naravno, pre toga moraš da pronađeš svoju prvu kćerku. Šta bi volela prvo da joj kažeš?

- Prvo bih je molila da mi oprosti. Rekla bih joj da želim da nadoknadim sve ono izgubljeno vreme - obrisala je Elvira suze s lica. - A ti, ljubavi? Šta bi rekla svojoj majci kada bi je pronašla? Je l' bi joj oprostila?