U rukama heroja

PROLOG + Prvo poglavlje

Egipat, Hurgada
20. Jul, 2016.

Pedesetpetogodišnja Elvira Dvornik, žena sa besprekornim ukusom i istančanim stilom. Bogatstvo koje je nasledila od svog oca i dodatno uvećala mudrim investicijama omogućilo joj je luksuzan život prepun putovanja i društvenih okupljanja sa elitom širom sveta. Njena nadmenost i distanca prema nižim klasama bili su dobro poznati. Smatrala je da siromaštvo nije samo manjak novca, već i manjak duha i ambicije.

Tog jutra, svež vazduh Dubaija zamenila je toplim egipatskim zrakom. Sletela je u Hurgadu, grad bogate istorije i kulture, ali za Elviru je to bio samo privremeni zastanak na njenom putu ka luksuznom hotelu gde je njena kćerka Bojana provodila vreme sa porodicom. Elvira je sa nestrpljenjem iščekivala susret sa svojim unučićima, koji su bili jedina radost u njenom inače strogom i kontrolisanom životu.

Hotel Pyramisa Beach Resort je bio oličenje raskoši. Zlatni detalji, mermerni podovi i miris skupih parfema koji je lebdeo u vazduhu – sve je to bilo po Elvirinom ukusu. Dok je koračala prema restoranu, pogled joj je pao na njenog zeta Iliju i unuke kako uživaju u doručku.

– Tata, pogledaj! Dolazi nana! – jedanaestogodišnji Boris je prvi primetio Elviru kako im se približava. Ushićeno je ustao sa stolice i poleteo baki u zagrljaj.

– Nana!!! – uzviknuo je, grleći je čvrsto. Njegov entuzijazam bio je zarazan.

Pridružila im se i trinaestogodišnja Maša, sa osmehom koji je osvetlio njeno lice. Elvira ih je izgrlila i izljubila, osećajući toplinu njihove ljubavi.

– Koliko ste samo porasli poslednjih par meseci – rekla je, ne skidajući osmeh s lica. Nije ih videla nekoliko meseci zbog svojih mnogobrojnih putovanja.

– Baš si nam nedostajala – rekla je Maša, dok je nežno držala Elvirinu ruku dok su koračali ka njihovom stolu. Tada je ugledala malenog Luku koji je još uvek bio mali. Imao je godinu dana.

– Luka, ljubavi – osmehuje mu se Elvira široko. – Tvoja nana je došla.

– Kako ste, gospođo Elvira? – upitao je zet Ilija.

Elvira ga je pogledala. – Ilija. Šta ima? Nemaš pojma kakav spokoj osećam kad znam da si pronašao mesto koje ti i pripada. Čuvar mojih unučića – govori mu bezobrazno s namerom da ga uvredi.

IIlija je pogledao Mašu i Borisa. – Dečice, ostavite me sa nanom nasamo.

– Ne, ne, ne – pobunila se Elvira. – Dugo vas nisam videla. A ti – pogledala je zeta – reci mi šta imaš pred decom. Nemoj molim te sada da počinješ sa tvojim dvostrukim standardima.

– Ne, nije to dvostruki standard. To je samo poštovanje koje imam prema majci moje žene. A kada sam se zaljubio u Bojanu, zaljubio sam se u njenu ličnost, dušu, njeno srce. Nikada nije postojao skriveni interes. Bojana i ja smo ovu porodicu podigli, isto kao i vašu firmu.

– E to... To je veoma bitno. Moju firmu – naglasila je to. – Nisi generalni direktor, već običan asistent.

– Da, ali Bojana i ja smo saradnici. I svidelo se to vama ili ne, bićemo zajedno dok nas smrt ne rastavi.

– E pa, svidelo se to tebi ili ne, dok sam ja živa... ja sam vlasnica te firme. I svidelo se to tebi ili ne, ne moram da te trpim.